EN

Stav Fondacije o dijaspori

Boris Vukobrat
Predsednik Fondacije za mir i rešavanje kriza
i
Vladimir Gligorov
Član Upravnog odbora Fondacije za mir i rešavanje kriza

Autorski tekst Vladimira Gligorova sa kojim je predsednik Fondacije u potpunosti saglasan.

Migranti i zemlja porekla

Tri karakteristike srpske emigracije su možda najvažnije.

Prvo, njihove novčane doznake imaju veliki značaj za srpsku privredu (i za privredu Bosne i Hercegovine takode). One čine, obično, oko 10 posto bruto domaćeg dohotka. Doznake održavaju potrošnju, ulaganja u nekretnine i bankarstvo (u meri u kojoj se deponuju u bankama ili predstavljaju štednju). U poređenju sa doznakama, srpska ulaganja iz inostranstva, ako se ostave po strani nekretnine, su relativno mala. Njih ne bi trebalo brkati sa ulaganjima srpskih preduzetnika preko poreskih rajeva, koja se, recimo, knjiže kao holandska ulaganja. Preduzetnička ulaganja srpskih emigranata su relativno mala.

Ovo nije srpska specifičnost. Tako je sa svim emigrantima iz nerazvijenih ili zemalja koje se ne razvijaju ili čak nazaduju. U ne maloj meri zato što je domaća privreda monopolisana i korumpirana. Tako da je teško i skupo konkurisati iz inostranstva. Izuzetak su možda izvozno-uvozni poslovi. Koji ne nedostaju jer naravno veliki priliv doznaka znači i veliki uvoz u ne maloj meri iz zemalja iz kojih doznake potiču, pogotovo iz Nemačke i Austrije.

Konačno, kako srpska privreda zavisi od doznaka i drugih transfera, to podstiče dodatne emigracije. Tako da će se iseljavanje iz Srbije nastaviti. Tu je verovatno jedini ograničavajući činilac mali natalitet i ubrzano starenje srpskog stanovništva.

Drugo, kulturni doprinos srpskih emigranata je mali. Ovo je u neskladu sa istorijskom ulogom emigracije koja je znala da bude modernizatorska. Razloga ima više. Najvažniji je možda zatvorenost intelektualnih i naučnih ustanova i javnosti uopšte. Danas nije realno očekivati da bi se neko iz inostranstva vratio da pomogne modernizaciji, na primer, univerziteta bilo da je reč o prirodnim ili društvenim naukama. Dodatni je razlog povećana popularnost nazadnjaštva u meri u kojoj to možda nema presedana u srpskoj istoriji.

Treće, politički uticaj ne malog dela emigracije jeste nepostojeći. Ljudi koji žive u inostranstvu uglavnom ne glasaju na izborima u Srbiji. Politički pak aktivni u inostranstvu ne retko podržavaju stranke recimo u Austriji i Nemačkoj koje im marginalizuju uticaj u zemljama u kojima žive. Uz to, često, podržavaju ljude i stranke na vlasti u Srbiji (i Republici Srpskoj).

To su, uopšteno govoreći, tri ključne karakteristike srpske dijaspore i tri problema sa kojima se ona suočava. Ništa se ne može promeniti na brzinu, što ne znači da nema ničega što bi se moglo učiniti.

Da bi ljudi koji žive u inostranstvu uticali na ono što se događa u Srbiji, potrebno je da ih neko zastupa. Drukčije rečeno, potrebno je da budu organizovani. Srpske vlasti su uglavnom zainteresovane da dijaspora njih zastupa u inostranstvu. Ne postoji interes za uticaj u zemlji. Tako da ako se dijaspora ne ogranizuje, ne mogu se očekivati neke značajnije promene. Kako je Fmansijski značaj dijaspore, samo po osnovu doznaka, značajan, svakako bi se moglo zahtevati da se poboljšaju uslovi za ulaganja u zemlji.

Možda bi prvi korak mogao da bude da se sastavi bela knjiga, po ugledu na strane investitore u Beogradu. Time bi se ukazalo na značaj dijaspore u ekonomskom i finasijskom smislu kao što bi se i istakli zahtevi kako da se omogući da imaju veće izglede za privredne i druge aktivnosti u zemlji. To bi uticalo na mobilizaciju ljudi koji žive u inostranstvu i imalo bi odgovarajuću težinu u zemiji. Kada je reč o modernizacijskoj ulozi, nije teško videti šta bi trebalo učiniti. Univerziteti u Srbiji, primera radi, bi trebalo da uključe ne samo afirmisane naučnike iz dijaspore već inostrano prisustvo u programima, napredovanju i u odbranama doktorskih i magistarskih disertacija. Ne mali broj zemalja formalno zahteva da se ove univerzitetske aktivnosti internacionalizuju. To bi uticalo na kvalitet osoblja, nastave i studenata. Uz to, dovelo bi do povećanja učešća u međunarodnim projektima, što je za malu i siromašnu zemlju verovatno jedini način da se priključi napretku nauke, pre svega primenjene.

Konačno, srpska dijaspora nije takva da može da se bavi takozvanom identiteskom politikom. Ni kada je reč o uticaju na politiku u zemljarna u kojima živi, tako i na njihovu politiku prema Srbiji ili srpskim interesima. Ukoliko se želi uticati na položaj u zemlji u kojoj se živi, politički uticaj bi trebalo ostvarivati kod stranaka koje to mogu i da ostvare. To će obično biti zahtevi koje dele i mnogi drugi a ne samo Srbi. Ukoliko se želi uticati na politiku u Srbiji, potrebno je organizovati se i glasati za one koji će poboljšati položaj građana i dijaspore u Srbiji, a ne za one koji teraju ljude da emigriraju.

Dodaj komentar