EN

NIN: Nikad teže i gore

Gospodine Vukobrat, kao prvo ime Fondacije za mir i rešavanje kriza i u tom svojstvu Vaših intenzivnih međunarodnih kontakata, kako ocenjujete trenutni međunarodni položaj SR Jugoslavije?

Nikada nije bio gori, čak ni u vreme najtežih sankcija. To vam može paradoksalno zvučati, ali je tako. Kada su sankcije bile na snazi, postojale su još neke unutrašnje rezerve, a sada ih više nema. Spoljni zid sankcija je još tu, a to je onaj deo koji je najpogubniji po privredu i po ekonomiju. Istovremeno, unutrašnja situacija se toliko pogoršava da se može očekivati razvoj koji bi doveo do ponovnog uvođenja i onog prvog zida sankcija, totalne blokade. Beograd ne čini ništa od onog što bi morao da učini da to izbegne – od demokratskih promena u skladu sa Gonzalesovim izveštajem, preko rešavanja pitanja Kosova, priznavanja pobede Mila Đukanovića, do doslednog sprovođenja Dejtona i isporuke ratnih zločinaca, da navedem samo najvažnije tačke. Nadam se da će režim shvatiti da mu nema druge nego da sve to sprovede, koliko zbog spoljnjih zahteva, toliko i zbog interesa sopstvenih građana, ali i zbog onog što je za taj režim jedino i važno – zbog sopstvenog opstanka. Makar u strukturama vlasti bilo onih koji misle da mogu mimo sveta i protiv sveta, mimo onoga što je potrebno sopstvenom narodu, to je sasvim pogrešno i samo činjenica da je ta vlast do sada uvek uspešno radila sebi u korist donekle me ohrabruje. Ovaj put njoj u korist može biti samo da učini ono što je i u korist države, inače – završiće onako kako bi sama najmanje želela.

Po nekim stranim ocenama, učestali incidenti na Kosovu biće povod za »pokretanje mehanizma OEBS-a i međunarodne zajednice« u rešavanju kosovskog pitanja. Kakva je Vaša procena i mišljenje o predstojećem toku i objektivno mogućim načinima rešavanja ovog problema?

Međunarodna zajednica odavno je pokrenula mehanizme povodom Kosova. OEBS je i isključio Jugoslaviju iz članstva zbog uskraćivanja prava prisustva stalnoj misiji OEBS-a, Kosovo je u paketu stvari koje treba rešiti da bi se skinule sankcije, Kosovo je pomenuto i u Dejtonskom sporazumu, Kosovo je bilo tema i na Bonskoj konferenciji… Međunarodna zajednica će samo nastaviti da radi tim pokrenutim mehaniztmom, koji vremenom postaje sve teži za podneti – na Beogradu je da kaže »Dosta!« i da krene u dijalog, koji on uporno odbija pravdajući se time da je Kosovo unutrašnje pitanje Srbije. Teritorijalni integritet Kosova jeste unutrašnje pitanje, ali on i nije sporan – međunarodna zajednica predlaže rešenja u okvirima postojeće države. Ljudska prava, međutim, ne spadaju u unutrašnja pitanja po međunarodnim konvencijama koje je i Beograd ratifikovao, a ljudska prava jesu tema na Kosovu. Kako će se problem rešiti – bojim se da svako odlaganje rešenja vodi u katastrofu, koja je sada možda skoro već postala neizbežna. Svi ti scenariji koji su u opticaju podjednako su nesretni – i samostalno, nezavisno Kosovo, i podela Kosova, i nastavak prinudne uprava koja de fakto postoji, sve to vodi u produbljivanje krize, sukobe, pojačavanje i represije i terorizma. Rešenje je u demokratskom pristupu, u civilizacijskom i ekonomskom razvoju i Kosova i Srbije i celog regiona, u saradnji, u pronalaženju zajedničkih interesa, kada će pitanje granica, nacionalnosti, kada će ta kompletna mitologija »krvi i tla« postati sporedna. To je, međutim, rešenje na dugi rok. Trenutno, da bi se sprečilo najgore, mora se otvoriti bezuslovan dijalog o svim problemima i pronaći rešenje u okviru onoga što nudi međunarodna zajednica – u okviru široke autonomije za Kosovo u postojećoj državi.

Po Vašem mišljenju, šta obećava trenutno političko stanje u zemlji? Smirivanje situacije ili vodi daljoj eskalaciji političkih sukoba?

A šta bi to obećavalo smirivanje? Da li su se akteri promenili? Da li su uspeli da reše jedan jedini problem od početka krize, krajem osamdesetih, ili su činili suprotno, stvarajući nove, veće probleme da zataškaju postojeće. Da li je ekonomska situacija bolja? Da li su ijednom pokazali da su se opametili?

U poslednje vreme ime Vukobrat često se, raznim povodima i u različitim kontekstima spominje u Jugoslovenskoj štampi. Da li ste Vi uticajan čovek u senci koji se ne bavi dnevnom politikom, ali se bavi mišlju da pomogne Jugoslaviji?

Trudim se da budem uticajan koliko god mogu i to onda i jesam, u okvirima svojih mogućnosti. Da li su one velike ili male, drugo je pitanje – sa moralnog stanovišta, koje me je i podstaklo da osnujem Fondaciju čiji je cilj pokušaj traženja rešenja za nastale probleme u celoj bivšoj Jugoslaviji, bitno je dati sve od sebe da se pomogne sopstvenoj zemlji. Dnevnom politikom se ne bavim i nisam se bavio, ali suštinska pomoć, pomoć u pronalaženju puta kako da se trajno, mirno i demokratski nađe rešenje, da se dođe do stvarnog mira, stabilnosti, prosperiteta jeste jedino što me zanima i za šta sam spreman da učinim sve što mogu.

Objavljena je informacija o Vašim namerama da pomognete vladi Crne Gore. Vaša poznata kritičnost u odnosu na zvaničnu politiku Beograda, isključuje li mogućnost da ekonomski pomognete Srbiju?

Srbija nije isto što i njena zvanična politika – pomoćiću uvek, koliko god budem mogao, i Srbiju, i Crnu Goru, i sve države nastale raspadom moje domovine, pa čak sam spreman da pomognem i njihove politike, ako im vredi pomoći, tj. ako su te politike spremne ili primorane da rade u korist svoje zemlje i građana. Vlada Crne Gore demonstrirala je spremnost za reforme u tom pravcu – nisam video da je zvanična politika Srbije to do sada učinila, osim na rečima i obećanjima od kojih znamo šta je ostvareno.

Uz sva sumorna predviđanja ekonomske budućnosti Jugoslavije, po Vašem mišljenju, može li iscrpljena Jugoslovenska privreda dobiti neku stranu »finansijsku injekciju«?

Jasno je da može, ukoliko ispuni sve i ekonomske i političke pretpostavke za to. Ali, ne treba se zavaravati da je strani novac jedino što nam je potrebno. Svež kapital jeste neophodan, ali ne i dovoljan uslov da se izbegne kolaps. Nužna je korenita ekonomska reforma, stvaranje istinskih tržišnih uslova, ukidanje mafijaških principa, pravedna, a ne pljačkaška privatizacija, obezbeđivanje takvog okruženja u kom će se moći mnogo raditi i nešto zaraditi. A takvo okruženje pretpostavlje ne samo odgovarajuće, demokratske i stabilne ekonomske uslove, nego i stabilnu i demokratsku političku situaciju, dakle, kompletne državne, političke, društvene, ekonomske i svake druge reforme, u skladu sa najboljim svetskim standardima.

Koliko je Vaša kompanija »Kopešim« prisutna na jugoslovenskom tržištu?

Nas tu nema od uvođenja sankcija i neće nas ni biti dok se ne ispune uslovi koje sam malopre naveo. Sadašnji korupcionaški, mafijaški uslovi nisu oni u kojima Kopešim želi da radi.

S obzirom na aktuelen proces privatizacije da li ste, kao privrednik, razmišljkani o takvoj vrsti ekonomskog angažmana u Jugoslaviji?

U ovim uslovima, uslovima menjanja zakona kako kome padne na pamet, uslovima totalne nestabilnosti kad ne znate da li će sutra da izbije nekakav sukob na Kosovu ili u Crnoj Gori, kad očekujete još teže sankcije, a i ove sadašnje Vam praktično onemogućavaju ozbiljno poslovanje, uslovima da se za svaku trgovinu mora tražiti dozvola od činovnika koji ih daju uz mito – nipošto ne. Ako se uslovi promene – da, pošto u Jugoslaviji postoji osnova iz koje bi mogao da se izgradi zdrav ekonomski interes.

Ovih dana francuski »Mond« u objavljenom tekstu navodi da se neki jugoslovenski opozicini listovi, zbog teškoća sa kojima se suočavaju, »čitaju samo u krugu tramvaja dvojke«. Da li ste razmišljali o nekoj Vašoj konkretnoj pomoći štampi ne bi li »izašla iz kruga dvojke«?

Opoziciona štampa me podjednako ne privlači kao ni režimska. Štampa mora biti slobodna, nezavisna, odgovorna javnosti i u društvenom interesu, a ne interesu neke stranke, opozicione ili režimske, svejedno. O situaciji u domaćoj štampi mogu samo da kažem da je haotična, bez jasne vizije kako da popravi sopstveni položaj. I za to je ona samo jedan od krivaca – koliko znam ta štampa koju pominjete, ali i ona više ili manje samostalna, može se kupiti i van kruga dvojke – pa zašto je onda ne kupuju? Vraćamo se opet na isto – treba kompleno promeniti sistem, reformisati sve aspekte života – od politike i ekonomije do, na primer, obrazovanja – da je manje nepismenih, više bi se štampa čitala. A koliko znam, Jugoslavija je pri dnu lestvice evropske pismenosti. Štampa i mediji jesu jedan od ključnih elemenata tih ukupnih demokratskih reformi.

Naša štampa je pisala da lepo staro zdanje u Dobračinoj 15, iako ima vlasnika, propada i postaje ruina umesto kuće za uzor. Da li ste Vi vlasnik koji je »zaboravio na svoju kuću«?

Pre će biti da je kuća zaboravila na mene. To je divna, stara zgrada, proglašena za najlepšu stambenu kuću u starom jezgru Beograda i zato sam je svojevremeno kupio, napravio kompletan plan rekonstrukcije, pokrenuo proces izgradnje. To je trebalo da bude regionalni centar Kopešima za naša predstavništva u svim delovima bivše Jugoslavije, Budimpešti, Bukureštu i Sofiji, ali ujedno i svojevrsno stecište javnog života Beograda i spas te kuće, istorijskog i kulturnog spomenika. A onda je počelo sve ovo i to je potpuno postalo besmisleno. Čekam da me se kuća ponovo seti, da se seti kakvi uslovi treba u njoj da postoje za život, pa da joj se taj život u punom smisli reči onda udahne. Između ostalog stvari, a naročito kuće, nemaju gospodara, već svoju vlastitu sudbinu.

Dragoslava Koprivica

Dodaj komentar