EN

Naša Nedeljna Borba: Nema više mesta pod tepihom

Najvažnije je da se nađe odgovor na ono što je do svega ovoga dovelo. Pre svega, to je bankrot ekonomskog sistema zbog čega smo i kao sistem bankrotirali. Sankcije su do juče bile samo dežurni krivac za to što smo bedni, ali – nisu samo sankcije krive i bila bi, uz koji mesec razlike, ista beda i bez njih. To je zato što autokratski sistemi zahtevaju da imaju u svojim rukama sav privredni potencijal, znajući da ko ima privredu, ima novac, a ko ima novac – taj ima političku vlast. To je, uostalom, Staljinova postavka stvari, a kako su kod nas još uvek lenjinisti na vlasti, oni to vrlo dobro znaju. Zato im i nije palo na pamet da demokratizuju ekonomiju, jer demokratizacija ekonomije dovodi do demokratizacije politike i društva, a to znači – i do smanjivanja njihovog samovlašća.

Nasuprot tome, ako se ovako nastavi – idemo ka potpunoj, totalitarnoj diktaturi. Ne zbog ideoloških razloga, ne zbog državnih pitanja ili opstanka države, već zbog sopstvene vlasti. U svemu tome, ideologija samo služi vlastodršcima da ne izgube kontrolu.

Neki kao rešenje predlažu apsolutnu privatizaciju?

I to pitanje se sa jedne strane ideologizira, ali još i više simplificira. To najčešće rade upravo oni koji se predstavljaju kao da su reformatori i da je za demokratizaciju ekonomije, pa i društva, dovoljna privatizacija. To nije tačno – ona je samo jedan od aspekata u okviru stvaranja tržišta, što pre svega znači – jednaki uslovi za sve ekonomske subjekte. U tom smislu, privatizacija je samo jedno od sredstava do cilja, a nikako sama za sebe cilj. Ona neće i ne može sama za sebe rešiti sve ekonomske probleme – ona, tako pogrešno shvaćena, u interesu je samo jedne grupe ljudi, onih na vlasti koji mogu da je iskoriste za sopstveno bogaćenje.

Privatizacija kao sredstvo jeste dobra, ali se onda mora znati – sredstvo za šta. Taj cilj mora biti opšti ekonomski napredak.

A taj cilj nemoguće je postići ne samo bez kompletne ekonomske, negi i ukupne političke promene. Za popravljanje stvari u ekonomiji – moraju se jednostavno obezbediti političke pretpostavke.

Koja bi politička snaga mogla da izvede te promene?

Na vlast može da dođe bilo ko, i čarobnjak Merlin, ali on ne može rešiti te probleme bez pune integracije u svet. A za nju su potrebni preduslovi – političke promene i prihvatanje zahteva međunarodne zajednice. To je moguće samo uz prethodni opšti konsenzus svih političkih faktora, dakle i vlasti i opozicije. Niko spolja nikog odavde neće terati u raj, i, ako se ne učini šta treba, nastavićemo da srljamo u propast. Ponašamo se kao u onoj anegdoti, kada čovek pada sa ko zna kog sprata, i kako se približava zemlji razmišlja – nije mi ništa, još sam živ, sad sam kod 15-og sprata, sad sam kod 10-og, 5-og…

Kada se razbijemo o zemlju, sagledaćemo i uzroke pada, shvatićemo ko nas je i zašto gurnuo. Tada ćemo shvatiti i nepohodnost da to stanje promenimo. To će morati shvatiti i oni koji obavljaju vlast, jer ako ne shvate – izgubiće je. Dosadašnjim metodama više se ne mogu održati na vlasti i ako ne promene ponašanje – kazniće ih vlastiti narod, kada se osvesti od udarca na zemlju. Narod je do sada potkupljivan na najrazličitije moguće načine, potkupljivan i ekonomski, i bezakonjem koje je stvaralo privid slobode. Ali – nema još mnogo toga čime će se moći potkupljivati.

Razgovarali ste sa većinom naših opozicionih lidera. Verujete li da je mogućno postići saglasnost među njima?

Saglasnost? Njih interesuje jedino vlast. Oni na saglasnost mogu jedino biti naterani. Nužnošću.

Nužnost za sada nikoga nije opametila.

I najgore stvari imaju svoj kraj. Mi smo, budite sigurni, pred katastrofom. Ona može da poprimi najgore oblike, od najblažih do najgorih. Ali, da će se stvari dešavati, budite sigurni da hoće. Sadašnje stanje je neodrživo. I priroda, a kamo li društvo, užasava se praznog prostora, kada se ništa ne dešava, kad nema odluka. Nešto se mora desiti, promeniti. Bojim se samo da ne bude prekasno i da katastrofa, kroz socijalni bunt, kroz ulicu, ne dovede do najgoreg mogućeg scenarija.

Promene moraju doći i zato je bolje da dođu iznutra, iz sistema, nego sa ulice. To je moguće jedino uz pomoć i podršku spolja, uz partnerstvo sa svetom, bez čega ne možete ni razmišljati o rešavanju bilo kog problema. Mora se promeniti dosadašnji način da se problemi rešavaju tako što se guraju pod tepih, što se pravi veći problem da bi se zaboravio manji. Problemi su se toliko nagomilali da je to postalo nemoguće – nema više mesta pod tepihom i prljavština će nas pogušiti ili potrovati.

Kakva je Vaša ocena stanja u Jugoslaviji, budući da ga gledate sa strane?

Kažem Vam da situacija nikada nije bila gora. Oni koji su na vlasti, došli su na nju silom i prevarom, oni se na njoj održavaju silom i prevarom, oni razumeju samo jezik sile. Možda će shvatiti da im sila, da im ulica sada prete ozbiljnije nego ikada, ali, ako to ne shvataju, onda ni vlast neće napustiti bez sile.

Bojim se da se samo najgore može predvideti, da oni na vlasti neće hteti da shvate nužnost promene ponašanja, jer će se u tom slučaju postaviti pitanje odgovornosti. Zapitaće se građani Srbije i Crne Gore zašto smo sa preko tri hiljade dolara bruto nacionalnog dohotka godišnje po glavi stanovnika pali na nekoliko stotina, možda hiljadu, mada svakako ne na hiljadu 600, koliko procenjuju. Zapitaće se za rat, za razaranja, smrti, za izbeglice, za nestanak Srba iz Hrvatske, za svetsku ljagu na tom narodu. To je pitanje političke odgovornosti. Postaviće se i pitanje pravne odgovornosti za druge, za one koji su koristili političku situaciju i kršili zakon sebi u korist. Sa njima će se razjasniti pravna država. Zato ima mnogo onih koji neće da prihvate promene, ne razumevajući da im je i to bolje od ulice. Ta garnitura je spremna da ostane na vlasti na svaki način, pa i silom. Uzmite događaje u Crnoj Gori. Sve se rešava silom i inatom. Ko seje inat, zna se šta žanje.

Zato sam veliki pesimista, a da ne govorim o totalnoj ekonomskoj i socijalnoj katastrofi. Apatija koja danas postoji u narodu nikada nije vodila dobru. Mi mu se u skoriojoj budućnosti ne možemo nadati. Mi smo na tragičnoj prekretnici, gde su svi scenariji mogućni. Nažalost, verovatniji su najcrnji. Sasvim je sigurno da i najgore stvari imaju svoj kraj i da iz ovoga treba izaći pre nego što se razbijemo o dno, ali – bojim se da se to ne shvata. Nemam nikakvog razloga da mislim drugačije – ovo što govorim, izaći će u novinama. Ko danas čita novine? Sitaucija se afrikanizira. Ljudi nemaju novca ni interesa da čitaju novine. Oni gledaju televiziju.

Nekoliko puta Vaše ime je spominjano kao mogućnog mandatara neke od vlada. Sada se opet obrazuju vlade. Šta bi bio Vaš program?

Dobro je da pitate za program, jer kod nas svi nude samo sebe umesto programa. Ja ne nudim sebe, ja samo imam program, imam ono što smatram da je najbolje rešenje. Ko to rešenje može da sprovede, ja ili neko drugi, drugo je pitanje na koje odgovor zavisi od mnogo toga.

Što se sadržaja tog programa tiče, radi se pre svega o principima i metodologiji u pristupu rešavanja problema. Uzmimo za primer situaciju u vezi Crne Gore. Prvo treba utvrditi šta je suština problema, pa videti kuda koje rešenje vodi i odlučiti se za najbolje. Beograd se, iz ličnih interesa ljudi na vlasti, ne slaže sa rezultatima izbora, pa vrši opstrukciju u jednoj od dve federalne jedinice koje bi morale biti ravnopravne ne samo po ustavu, nego pre svega u praksi.

Beograd mora da se odluči da li priznaje Crnoj Gori pravo na državnost, pa ako priznaje, treba da poštuje i nju i volju tog naroda. Na stranu pitanje legitimnosti izbora, jer nemam potrebne podatke, ali znam da od 1945. do danas nije bilo ni jednih poštenih izbora, pa da su oni u Crnoj Gori makar podjednako legitimni kao oni na kojima je formirana vlast tih u Beogradu. Svetska zajednica je priznala izbore, uz manje ili veće zamerke, i sada se Beograd mora definitivno izjasniti – priznaje li izbore u Crnoj Gori ili ne.

Ako ne priznaje – mora da shvati kuda to vodi. Da to znači rastanak. Pa i da razmisli o tome da ako se rastajemo – čemu onda služi federacija, a sa njom i funkcija njenog predsednika. Pošto se sa obesmišljavanjem federacije neće složiti, onda nepriznavanje izbora u Crnoj Gori vodi direktno u nasilno rešavanje problema. Iz istih razloga, to smo već na isti način imali u Hrvatskoj, u Bosni. Dakle ili to – a videli smo čemu to vodi – ili da se prizna da je Crna Gora država. Da se ima adekvatan odnos prema onome što piše u ustavima. Šta u tim usvaima ne odgovara, gde se oni ne slažu, to se mora doraditi, popraviti, uskladiti, da bi se živelo u skladu sa sopstvenim interesima u okviru zajednice koja treba da se usavršava, o čemu se mora razgovarati i odlučivati na demokratski i civilizovan način.

Ili, drugi gorući problem, problem Kosova. Principi pristupa su tu najvažniji. Beograd kaže da hoće da razgovara, ali neće da pregovara, da je to deo srpske teritorije i da je to kraj priče. Niko ne dovodi u pitanje da je to deo teritiorije te zemlje, ali dovodi u pitanje način na koji se vlast odnosi prema ljudskim pravima. Ljudska prava nisu unutrašnje pitanje i svet ima pravo da na njima insistira. To je princip koji je Beograd prihvatio. Ali, režim je nastao na pitanju Kosova, i istovremeno je sebe doveo u situaciju da mora da pregovara, da razgovor više nije dovoljan. Stvari su izmakle kontroli – problem je guran po tepih, narastao je i sada je izmakao kontroli. Ukoliko ne bude pregovora, stvari će još više da eskaliraju i doći će do buna, do ustanaka, do rata. Tada čak može neko reći i da to nije više problem koji treba rešavati u unutrašnjim granicama, pa će po srpske interese biti još gore. Pregovori, ravnopravan dijalog, jeste najmanje što može da se prihvati – ukoliko to ne učini u najskorije vreme, neće se više tražiti samo autonomija i poštovanje ljudskih prava. A kako će tek onda ta vlast, koja je nastala na Kosovu, da objasni da je uzela autonomiju da bi posle par godina dala republiku? Kako će onda tek da opstane? Videli smo da režim na kraju, kada je pritešnjen, sve daje, pa će im dati i republiku.

Ili, pitanje Bosne. Beograd i dalje gaji potajne želje o podeli Bosne, isto tako i Zagreb, a ne zaboravimo da i gospodin Izertbegović snuje o fildžan državi. Kako je svetu puna kapa svega, oni će reći: »Deli slobodno«. Šta svet i radi od Drugog svetskog rata, nego deli? Kako nikne koji problem, od deli – Pakistan, Indija, Koreja, Vijetnam, Kipar… Podeliti Bosnu znači ponašati se u istom maniru i ta im je ideja sve bliža i bliža. A to znači stvaranje terorizma i građanskog rata. Uvek će se u svetu naći neko koji će naoružati jednu, drugu ili treću stranu i stvoriti konflikt – od islamskog fundamentalizma koji bi tako proširio svoje delovanje u srce Evrope do bilo kog drugog.

Međunarodna zajednica ne može da dozvoli prelivanje sukoba van granica, ne može da dozvoli da se, ako dođe do sukoba bilo na Kosovu, bilo u Crnoj Gori, automatski uključe Albanija, i Makedonija, i zagade Grčka, Turska, Bugarska, što bi sve bilo neizbežno, i zato svet mora da zaustavi proces metastaze. Ponašanje režima u Beogradu počinje da predstavlja sve veću opasnost za čitav svet. Kada pređemo preko granica sa našim prljavim vešom, ni Rusija neće ostati po strani, jer se ni ona neće odreći svojih regionalnih interesa na Balkanu, bez obzira kakva bila ekonomska, socijalna i politička situacija u Rusiji samoj. Čovek koji dolazi, mora da donese konkretne odgovore na svako od ovih pitanja i da shvati da ne može mimo sveta, jer mu to svet neće dozvoliti – ni ekonomski, ni politički.

Dodaj komentar