EN

Profil: Za pokojnom Jugoslavijom treba žaliti

Pariski biznismen Boris Vukobrat ostao je nepopravljivi Jugosloven, iako je iz Titove Jugoslavije, kako je objasnio DRAGANU BISENIĆU, morao da pobegne još kao mladić.

Saradnici poslednjeg pravog jugoslovenskog premijera Ante Markovića tvrde da je on, svaki put kada je tadašnji direktor pariskog preduzeća za trgovinu petrohemijskim proizvodima “Kopešim”, Boris Vukobrat, dolazio u Jugoslaviju, odmah uzbuđeno zvao svoje poverljive ljude da se raspitaju da li je to znak da je njegov mandat već okončan. Naime, već tada je bilo puno onih koji su shvatili da tadašnji jugoslovenski premijer niti čuva, niti želi da čuva državu koja mu je poverena, a još manje je u stanju da ispuni očekivanja američkog predsednika Buša da se ni slučajno ne sme dozvoliti raspad Jugoslavije.

Ni u to vreme, u predvečerje novog balkanskog rata, Boris Vukobrat nije bio nepoznat u privrednim krugovima i u političkom establišmentu. Prvi put je u Jugoslaviji bio promovisan 1987. u vreme mandata Branka Mikulića. Tadašnji premijer je pokušao da povrati u život posrnulu jugoslovensku privredu, pozivajući sve viđenije jugoslovenske privrednike u inostranstvu da se svojoj zemlji nađu u muci. Tadašnji vojni vrh je od Vukobrata i drugih jugoslovenskih biznismena tražio da im oni detaljnije obrazlože svoja viđenja evidentno već žalosnog stanja u Jugoslaviji.

Prvi jugoslovenski premijer koji se suočio sa dekadencijom posttitovskog perioda posle odluke da se obustave svi krediti dojučerašnjem miljeniku Zapada, bila je Milka Planinc, koja je preko Vukobrata pokušala da otključa sefove nekih moćnih banaka. Zaobilaznim putem, nešto se i uspelo. U Jugoslaviju je posle duže pauze stiglo oko 500 miliona dolara robnog kredita.

I pored svega toga, Vukobrat i njegovo preduzeće ostajali su nepoznati i van kruga specijalista, mada je preduzeće imalo desetine milijardi franaka prometa godišnje. Pažnja javnosti počela je da se okreće na njega tek kada je sve bilo gotovo. Predstavio je svoj projekat pod nazivom “Predlozi za novu zajednicu bivše Jugoslavije”. Iako je svakome bilo ostavljeno na volju jedino da ima pravo na maštu, iza plana je, međutim, bilo isuviše ozbiljnijih aktera, nego što je to moglo i da se pretpostavi.

SRAMOTA JE USRED RATA GOVORITI O MIRU

Cilj ovih predloga, bio je gotovo neprijateljski za sve bogove balkanskog rata: da sve države nastale iz bivše SFRJ budu deo Evrope, evropskih institucija i Evropske unije.

Od tada je održano desetak Vukobratovih konferencija, što u Jugoslaviji, što u inostranstvu. A na jednoj od njih, održanoj 1995. u Parizu, verovatno najuticajniji pojedinac za sudbinu Jugoslavije u njenim presudnim momentima, ser Ficroj Meklejn, pričao je o tome kako je upoznao Vukobrata i kako je uz njegovo posredovanje bio na dva zanimljiva putovanja – u Beogradu 1991. i u Moskvi 1992.

Ne slučajno, Vukobratov advokat Nikša Jančić bio je i posrednik u realizovanju tada jedinstvene odluke u SFRJ, u odobravanju da Meklejn poseduje privatnu kuću na Korčuli. To je bio jedinstven slučaj, pošto strancima tada nije bilo dozvoljeno posedovanje nekretnina u Jugoslaviji. Zbog izuzetnih zasluga, Ficroj Meklejn je bio izuzet iz tog pravila.

Spuštajući se jedanput ka Dubrovniku, on je video Vukobratovu farmu u Konavlima. Pitao je televizijsku novinarku Silviju Luks, koja ga je pratila na tom putovanju, kome pripada ta farma. Budući da je znala njenog vlasnika, Silvija Luks je prihvatila Meklejnov predlog da ga upozna s njim. Od tada, njih dvojica će se često sastajati i viđati.

Na toj večeri tokom pariske konferencije, Vukobrat je svima objašnjavao da njegov otac Ilija nikada nije mogao da se pomiri s tim da se njegov sin druži upravo sa čovekom koga je smatrao najvećim krivcom za komunizaciju Jugoslavije. Uostalom, četnički emigrant u Londonu, Ilija Vukobrat nikada nije ni verovao da je Tito doista bio Tito. Pozivajući se na tvrdnje britanskih obaveštajaca, Tito je bio potomak osiromašenih poljskih plemića koga su nam Britanci podmetnuli preko Meklejna. Uostalom, Tito nikad nije ni naučio dobro ni srpski, ni hrvatski jezik. A onda, još jedna pikantna priča. Navodno je Tito, dok je bio na čaju kod engleske kraljice 1953. u Londonu, odsvirao jednu od najtežih klavirskih kompozicija za levu ruku. To jedan bravar nikako nije mogao da nauči, smatralo se u emigraciji.

Međutim, Meklejn je Borisu Vukobratu samo ponovio da Britanija 1944. nije imala nikakvog izbora. Stanje na terenu išlo je na Titovu stranu, a zapravo najviše, ruski tenkovi na jugoslovenskim granicama: “Ruski tenkovi su definitivno odlučili ko će vladati Jugoslavijom.”

Ficroj Meklejn je, pored oca, bio druga tačka koja je Borisa Vukobrata spajala sa Velikom Britanijom: “Meklejn je sve do samog kraja svog života, bio u žiži britanske politike. Nikada nije ni izašao iz strateških tokova interesa britanske politike, ni u diplomatskom, ni u državnom, ni u obaveštajnom smislu. Svaki put kada bi mogao da izvrši promociju britanskih interesa, činio je to do poslednjeg daha, što ja smatram istinskim patriotizmom.”

Meklejn je Vukobratu ponudio da ga upozna sa lordom Karingtonom, kada je on već bio na čelu međunarodne komisije koja je u Hagu trebalo da proglasi smrt Jugoslavije: “Kad sam se sastao sa Karingtonom, rekao sam mu da afrička plemena, koja je ranije mirio, nisu mogla da mu naprave takve i tolike probleme kao naši ekstremisti. Posle mi je, kad je već dao ostavku, na večeri u ‘Vajt klubu’ priznao da se često vraćao na tu moju izjavu.”

Nakon što je već izradio svoje predloge o budućnosti Jugoslavije, Vukobrat je zajedno sa Meklejnom boravio u Moskvi. Tada su se sastali sa tadašnjim šefom ruske obaveštajne službe, a sadašnjim ministrom inostranih poslova, Jevgenijom Primakovim.

– Kad sam mu rekao da imam Orden Suvorova, gospodin Primakov se zbunio: “Ser, mi imamo ogroman dosije o vama, ali smo očigledno loši obaveštajci. Taj podatak uopšte nemamo” – govorio je posle Meklejn. – A nisu ga imali, zato što to najviše odlikovanje ruske armije, koje se dodeljuje oficirima sa generalskim činom, nisam dobio u Rusiji, nego u Beogradu. Dobio sam ga u Jugoslaviji, od maršala Tolbuhina, nakon operacija za oslobođenje Beograda.

Primakov je tada rekao da bi bila prava sreća kada bi Vukobratovi predlozi mogli da se ostvare, mada nije baš uveren u njihovu realističnost, pošto je novi rat u Jugoslaviji besneo svom snagom, ali da bi ih on u mirnijim vremenima sigurno podržao.

Pred sam početak raspada Jugoslavije, Ficroj Meklejn je odmah pohitao u “svoju drugu zemlju”. U Beogradu se sretao sa političarima, generalima i starim prijateljom Milovanom Đilasom. Rastužilo ga je ono što je video, jer je shvatio da zemlja neće biti sačuvana, da vlada koja širi optimizam ne čini ništa da ga učini stvarnim, a da su neke od njenih ekonomskih mera na granici kriminala. Tadašnji britanski ambasador u Beogradu bio je Piter Hol, koji je posle uvođenja sankcija otišao u London i postao lord.

Radeći kao sekretar u Vens-Ovenovom timu, Piter Hol je pozvao Borisa Vukobrata i zatražio da mu dostavi svoje viđenje rešenja za Bosnu koje se zasnivalo na već ranije urađenom projektu. Vukobrat mu je izložio ideju o Bosni sa četiri regiona – banjalučkim, tuzlanskim, sarajevskim i mostarskim. Vens i Oven su odlučili da broj regija povećaju na deset, ali se kasnije, ipak, pisalo da je zapravo Vukobrat smislio njihov plan.

TITOV TESTAMENT

Jedan od onih koji svesrdno podržavaju ideje Borisa Vukobrata je i nekadašnji sekretar za štampu američkog predsednika Džona Kenedija, Pjer Selindžer. Nije slučajno ni što je upravo Selindžer kao televizijski izveštač iz Beograda prvi javio vest o Titovoj smrti. A mogao je i da prvi javi vest o smrti Jugoslavije, budući da mu je prijatelj, najčuveniji američki diplomata ovog veka Averel Hariman, prepričao svoj poslednji razgovor s Titom na Brionima. “Posle moje smrti Jugoslavija će se sigurno raspasti”, poručio je, u najstrožem poverenju, tada ostareli i umorni jugoslovenski lider zvaničnicima u Vašingtonu.

Dok je slao svoju analizu razvoja u Jugoslaviji nakon Titove smrti, Selindžer se samo držao Titovog zaveštanja i naveo da će zemlja biti manje stabilna i da je vrlo moguće da će nestati u rekama krvi i haosu.

Sutradan ujutru, pozvan je iz jugoslovenskog Ministarstva informacija, uz obaveštenje da bi tadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Stevan Doronjski želeo da ga vidi. U devet ujutru, sačekao ga je tadašnji jugoslovenski šef države, držeći tekst Selindžerovog izveštaja. Pogledao ga je i rekao: “Jugoslavija će, ipak, zauvek ostati jaka i stabilna.”

Posle najnovije Vukobratove inicijative o nužnosti obnavljanja Jugoslavije, najviše diskusije izazvao je članak poznate američke novinarke Flore Luis. Ona je u renomiranom spoljnopolitičkom časopisu “Foreign Policy” objavila dugu analizu u kojoj je, oslanjajući se na Vukobratove ideje, dokazala da je za Jugoslaviju jedino rešenje ponovo Jugoslavija: “Velika je zabluda da između jugoslovenskih naroda postoji vekovna netrpeljivost. Međunarodna zajednica je pogrešila, jer se olako prepustila toku zbivanja, umesto da odlučno podrži opstanak jedinstvene Jugoslavije.”

Rimokatolički poglavar u Francuskoj, kardinal Listinže, znajući prirodu Vukobratovih odnosa sa Rusijom, rekao mu je da odnos katoličke i ruske pravoslavne crkve nikada nije bio gori. Kao predsednika Fondacije, koja se bavi borbom za mir i rešavanje kriza, zamolio ga je da nekako pokuša da popravi te odnose.

– Sastao sam se sa ruskim patrijarhom Aleksejem Drugim i tom prilikom smo dugo razgovarali. – kaže Vukobrat. – Patrijarh Aleksej je dao podršku svemu onome što radimo, ističući koliko je to plemenito i da je to najbolje što je čuo da dolazi iz Jugoslavije i vezano za Jugoslaviju još od kako je počela naša nesreća. Ponudio sam da se u Sarajevu organizuje susret, na koji bi došao on, srpski patrijarh Pavle, papa Jovan Pavle Drugi, islamski poglavar za Bosnu, ali do toga nikada nije došlo. A povodom odnosa sa katoličkom crkvom, patrijarh Aleksej se složio da su loši, ali je rekao da je to isključivo zbog ponašanja druge strane. Katolička crkva radi sve mimo Ruske pravoslavne crkve, mimo nje se dogovarala o poseti Pape Gorbačovu, mimo nje ulaže u Petrograd, ostvarila je novu nuncijaturu u Moskvi samo sa učtivim pozivom na otvaranje. Preneo sam kardinalu Listinžeu kako ruski patrijarh vidi problem odnosa dve crkve i učtivu preporuku da u skladu s tim može da deluje na njihovom poboljšavanju.

Hrvatski predsednik Tuđman je 1995. sazvao ponoćnu sednicu svog Predsedničkog saveta zbog skupa ex-jugoslovenskih ekonomista u Parizu koji je organizovala Vukobratova Fondacija i izdao zvanično saopštenje – da niko Hrvatsku neće ponovo gurati u regionalne jugoslovenske integracije. “Vjesnik” je objavio sakandalozni feljton o subverzivnoj aktivnosti predsednika Fondacije za mir i rešavanje kriza Borisa Vukobrata i optužio ga da je u Evropi i SAD uspeo da izlobira da međunarodna zajednica, kroz SECI, regionalni pristup i Rojamon deklaraciju, dugoročno rešenje političke arhitekture jugoistočne Evrope sačini u skladu sa njegovim idejama regionalizacije i integracije.

– Nisam ja kandidat ni za šta – rekao mi je tim povodom Boris Vukobrat u svom pariskom kabinetu, na 18. spratu poslovne zgrade u futurističkom, poslovnom predgrađu Pariza, na Defansi. – Politika me ne zanima, kao očajnička borba za vlast. Ono što vlast obično donosi – socijalni status, novac, priznanja, određenu moć – to imam i bez nje. Mene vlast može zanimati isključivo kao odgovornost, kao mogućnost da sprovedem ono što smatram jedinim rešenjem problema u kojima smo se našli.

Predsednika Miloševića video sam samo jednom u životu, 1990. godine, kada sam kao generalni zastupnik Elektrisite de Frans, dakle francuske državne elektro kompanije, s njim razgovarao o mogućem francuskom ulaganju u elektroprivredu Srbije. Ali, i sa sarajevskim “Energoinvestom”, “Kopešim” je imao zajedničko preduzeće. Sa sadašnjom hrvatskom vlašću nemamo kontakata, ali imali smo zajedničko preduzeće u Parizu sa “Inom” i “Končarom”, koje se zvalo “Interina”. A što se tiče mojih kontakata sa bivšom JNA, viđao sam se često i razgovarao sa Kadijevićem, Mamulom, Brovetom, kao što sam imao čast da poznajem ser Ficroja Meklejna i ljude iz Intelidžens servisa, da znam sadašnjeg ministra inostranih poslova Rusije Primakova još dok je bio šef ruske obaveštajne službe, da znam admirala Lakostu, koji je vodio francusku vojnu obaveštajnu službu, da je firmu “Kopešim” na čijem sam na čelu, pre nego što sam u nju došao formirao Kostol Stejt Korporejšn Hjuston…

Da radim za sve njih, bilo bi malo previše i za ko zna koliko ljudskih života? Te stvari funkcionišu sasvim drugačije. Po prirodi posla, naime, upućen sam na rad sa državama i njihovim predstavnicima, a normalno je, da kada bilo koja država radi dovoljno veliki posao u nacionalnom interesu, da ona unapred proverava s kim ga radi.

SUKOB SA VOJVODOM ĐUJIĆEM

– U inostranstvo sam još 1965. godine otišao iz ekonomskih razloga. Završio sam u Beogradu Višu školu za spoljnu trgovinu i, kada sam se vratio iz vojske, nadao sam se da ću naći posao u struci. Tada je počela prva, naravno neuspela, privredna reforma i ja sam poverovao da ima šansi za mlade i školovane. Međutim, i dalje su se tražili podobni. Ja to nikada nisam bio, a nisam ni danas. Ne samo što sam bio politički nepodoban, nego mi je i otac bio emigrant u Londonu, pa nije dolazilo u obzir da se bavim spoljnom trgovinom.

PRE SPOLJNE TRGOVINE, U BEOGRADU SAM STUDIRAO

Filozofski fakultet, koji je u to vreme bio fabrika za proizvodnju apologeta sistema. Već na prvoj godini, barem jednom mesečno odlučivano je da li da me izbace ili ne izbace. Zapravo, još u gimnaziji sam stavljen u ulogu suprotne strane, na kojoj su se mladi skojevci vežbali u dijalektičkom razmišljanju. Tvrdio sam da imperijalizam nije poslednji stadijum kapitalizma, već da je posle njega nastupio državni kapitalizam. Na nivou svih 15 beogradskih gimnazija organizovan je kružok, na koji je lično došao Draža Marković, tada zadužen za ideološka pitanja u Srbiji, da obori moje argumente. Rekao mi je da sam mlad, da imam vremena da promenim mišljenje i pozvao me svojoj kući. Ali, nikada nisam otišao.

Umesto toga, po prvi put je otišao u inostranstvo, da vidi oca, Iliju Vukobrata. Otac mu je iz okoline Knina i izbegao je 1944. u Englesku, strahujući od dolaska partizana. Ne zato što je nešto skrivio, već što u tim vremenima nije bilo drugog osim “ko nije s nama, taj je protiv nas”. Četnički vojvoda Đujić je Iliju Vukobrata izvodio na streljanje, jer je, kao imućan domaćin, pomagao ne samo četničke, nego i partizanske porodice.

– U Engleskoj sam 1961. ostao od jula do septembra. Ostao bih i duže, da nisam napravio incident sa vojvodom Đujićem. Kad je Đujić došao u London, želeo je da vidi Ilijinog sina, odnosno mene. Moj otac je rukovodio socijalnim odeljenjem đujićevaca, pa mi je unapred rekao da kada Đujić dolazi – dolazi isključivo po novac. Bila su tada organizovana i predavanja, koja su obično bila slabo posećena. Vojvoda Đujić je govorio da mladi ljudi treba da vežbaju gađanje glinenih golubova, jer će tako naučiti da potamane komuniste kada se vrate u zemlju. Ja sam na to ustao i rekao da mi se to čini da je to nakaradni pristup. Oni su na Jugoslaviju gledali kao na onakvu kakvu su je ostavili. Za njih u rodnim krajevima još nije bilo ni struje, ni vode, niti bilo čega drugog. Za njih, vreme kao da je bilo stalo, a Jugoslavija se već izmenila u poređenju sa onim od pre 15 godina. To sam i rekao: “Vi možete da se vratite, ali ne osvetom, jer ljudi više ne razmišljaju na taj način.” “A ko će nas sprečiti?”, pitao me je Đujuć. Rekao sam: “Ja i meni slični, jer smatramo da vaše ideje bratoubilačkog rata više ne mogu da prođu. Vi propagirate osvetu iz ideoloških, verskih i nacionalnih razloga.”

Ovo sadašnje vreme pokazalo je, na žalost, da je Đujić makar privremeno bio u pravu. Ali, onda me je otac prvim vozom vratio u Beograd, bojeći se da će me već sutra pojesti mrak.

Otac i sin su, međutim, došli u raskorak osamdesetih godina. Otac je sebe smatrao velikim patriotom, a sina lošim Srbinom. Iako jedan od prvaka ravnogorskog pokreta u Britaniji, i kao takav protivnik komunizma, postao je, kao i mnogi drugi, ubeđeni Miloševićev sledbenik, za koga je bilo prihvatljivo sve što su Srbi radili, makar to bilo i pogrešno:

– Pad Krajine ubrzao je njegovu smrt. Imao je 84. godine, bio je zdrav i mogao je još da živi, ali – to ga je dokrajčilo.

Kad smo moja supruga Hajrija i ja kao emigranti došli u Pariz, imali smo dve adrese i 200 pozajmljenih franaka. Počeo sam da radim na građevini i istovremeno sam učio francuski jezik. Kasnije sam dve godine radio u “Renou”. Kad sam već pomalo naučio francuski, bio sam i prevodilac jugoslovenskim radnicima u “Renou”. Tek tada mi je postalo jasno da sa tadašnjom Jugoslavijom nešto nije u redu. Umesto Dalmatinaca, Ličana, Istrana i Makedonaca, koji su tradicionalno odlazili trbuhom za kruhom na rad u inostranstvo, počeli su da dolaze i Šumadinci. A kada ljudi iz najbogatijih krajeva idu u pečalbu, bio je pouzdan signal da na drugi način treba razmišljati o onome što se događa u Jugoslaviji.

Kasnije je Boris Vukobrat počeo da radi kao komercijalista i tu je napravio prve uspešne poteze. Radio je u jednoj vinskoj laboratoriji, na osnovu čijih analiza su se otklanjali nedostaci u vinima, a već sledeće godine njihovi klijenti su postale najveće kuće

– Martini, San Rafael, Rikard… Krajem šezdesetih, počeo je da kao “slobodni strelac” posreduje između francuske industrije i Jugoslavije.

– Moj prvi posao bio je izvoz francuskog konjaka u Jugoslaviju. Dok sam radio u toj maloj laboratoriji, klijenti su me često pitali da li znam nekog u Jugoslaviji ko bi uvezao francuski konjak. Obratio sam se prijateljima sa fakulteta, koji su radili u “Ineksu”. Jedan mi je rekao da imaju svoje hotele u koje bi mogli da plasiraju 60 hiljada boca. Pomalo potišten zbog tako male količine preneo sam to Francuzima. Oni su me pogledali sa nevericom i rekli da cela Jugoslavija preko “Navipa” kupuje – jedva pet hiljada boca. Izvezao sam tada 96 hiljada boca, a kada su ostali to videli, odmah su mi počeli da nude sva moguća zastupništva. Ali, dobro sam znao da se takvi unosni poslovi obično prave jednom u životu.

NAJBOLJA RUSKA VEZA U FRANCUSKOJ

U veliki svetski biznis Boris Vukobrat je stigao zahvaljujući saradnji sa zagrebačkom “Kemikalijom”, preko koje je ušao u prve poslove sa Rusijom. Kao kompenzacija, što je tada bio uobičajen način poslovanja sa Rusima, “pojavio se neki benzol”.

– “Kemikalija” me je pitala šta sa time da rade i mogu li ja to da prodam u Francuskoj. Nisam znao šta je to, ali sam pitao neke ljude. Prvi ugovor između “Kemikalije” i “Kopešima”, sklopio sam 1972. godine. Rusi su potpisali ugovor, ali nisu ništa isporučivali. Francuzi su tražili da odem u Moskvu, da završim taj posao i napravim još nešto slično. Došlo je do prve naftne krize 1973. godine, pa druge, 1979. godine. Naši su se poslovi širili i stekli smo veliki kredibilitet, jer smo uprkos stanju na tržištu postali prvi partner SSSR-a u Francuskoj.

Boris Vukobrat je dobio Legiju časti za zasluge u razvoju ekonomskih odnosa Francuske i SSSR-a. “Kopešim” je posredovao i u jednom od najvećih poslova prilikom uvoza ruskog gasa u Francusku, osam milijardi kubnih metara godišnje, na dvadeset godina. “Kopešim” i državna francuska kompanija za gas Gaz de Frans, bili su u tom momentu najveći ruski partneri u Francuskoj.

– Naravno da smo u to vreme moja supruga i ja postali materijalno obezbeđeni, ali zbog toga ja nisam bio ni srećan, ni nesrećan. Kad sam prvi put zaradio 50 hiljada dolara, rekao sam Hajriji da uzme koliko hoće i da kupi šta hoće. Ona je uzela deset hiljada franaka, otišla u grad i nije kupila ništa. Mi nismo imali potrošačke navike, već smo prevashodno bili okrenuti osvajanju nečega. Druge stvari su nam oduvek bile neuporedivo važnije. Kad god smo mogli nekoga da pomognemo, posebno mlade, talentovane i sposobne ljude, to smo i radili, ali ne da bi se time isticali.

Vukobrati su pomagali i bolnice. Opremili su bolnicu u Kninu, kompletno odeljenje mikrohirurgije u dečijoj bolnici u Klajićevoj, u Zagrebu, finansirali projekat kardiohirurga Ninoslava Radovanovića za Kliniku za operacije na otvorenom srcu u Cavtatu.

– Sada, kada me Tuđman napada, kaže: “Vukobrat je srpski nacionalista, sagradio je bolnicu u Kninu”. A Zagreb – nikad ne pominje.

U Kninu su na samom početku ovog rata Srbi polomili spomen-ploču na bolnici koju je podigao, zbog muslimanskog imena njegove supruge. Međutim, Vukobrati su i mecene francuske akademije, Frankofonskog univerziteta u Aleksandriji, čak su i na Obali Slonovače, kada je Hajrija Vukobrat videla kako se žene tamo porađaju, u kolibama od pruća sa zemljanim podom, sazidali savremeno porodilište…

– I danas imam 100 hektara vinograda u Provansi. Proizvodim belo, roze i crno vino. Imamo našu marku vina koje je veoma kvalitetno i u rangu je natprosečnih stonih vina.

Farma cveća u Konavlima ostala je još uvek najpoznatiji jugoslovenski posao Borisa Vukobrata:

– Cveće je došlo nakon kupovine naše kuće u Cavtatu. Ako celog života šaljete iz inostranstva pare da se izdržava kuća, to je neekonomski pristup stvarima. Morate da nađete nešto aktivno, što će to da finansira. A jedini posao u Cavtatu – tada je bio turizam. Nisam mogao da se tim bavim, jer je to tražilo lično prisustvo. Pronašao sam ono što može da se radi na daljinu, a to je poljoprivreda. Hoteli su veliki potrošači cveća. Sve staklenike uvezao sam iz Holandije i počeo da proizvodim cveće – prvo na pola hektara, pa sve više i više, na četiri hektara. A onda sam video da na tom prostoru može da se napravi još nešto. Video sam i da jaja po hotelima nisu sveža, da nema dovoljno svežeg mleka. Na farmi smo počeli da uzgajamo i krave i kokoške. Bilo je zaista ogromno zadovoljstvo – videti kako iz šipražja i goleti, iz potpuno pustog zemljišta, niče takva farma. To je prava radost stvaranja. Očima odmah vidite šta ste uradili.

Za farmu u Konavlima, sada razrušenu do temelja, Borisa Vukobrata posle svega vežu dvojake uspomene. U one lepe, svakako spada da je u svetski katalog cveća u Holandiji unet jedan tamošnji cvet, inače vrsta anturijuma, nazvan “Hajrija”, po imenu njegove supruge. U one loše, spada činjenica da su mu farmu srušili njegovi Srbi u pijanom pohodu na Dubrovnik.

– Ali, znao sam dobro još na početku rata da i sve najgore stvari imaju svoj kraj. Kad se rat završi – uvek je pitanje kako dalje. Mora se na tom prostoru i dalje živeti – ili zajedno, ili opet ratovati. Niko, naravno, ne traži nikakvu novu, petu, šestu, ili ko zna već koju po redu Jugoslaviju. Kako ja mogu biti nostalgičan za socijalističkom Jugoslavijom, koja me nikad nije smatrala svojim i iz koje sam i morao da bežim. Ja se od 1992. godine samo zalažem za međusobno priznanje država nastalih raspadom bivše Jugoslavije. Pa kakvu to onda Jugoslaviju mi namećemo? Mi kažemo – ljudi, morate sarađivati, morate se tako organizovati da uđete u Evropu.

Evropa vas neće posvađane, sa vašim problemima. Ne trebaju joj vaši problemi, vaši sukobi, ima ona i sama dosta svojih problema. Organizujte se po ugledu na Evropu. Korak po korak, kao što su i oni uradili, od sporazuma Pariza i Bona o uglju i čeliku, do Mastrihta. Ako su oni sukobe mogli da reše u zajedničkom interesu, posle još i više međusobno prosute krvi nego što je bilo kod nas, zašto ne bismo i mi mogli.

Dodaj komentar