EN

Evropi je dosta Jugoslavije i naših gluposti

Isti ljudi koji su radili to što su radili i koji sada rade isto, sa istim ciljem – radi opstanka na vlasti spremni su da rizikuju najgore.

Pred novogodišnje praznike javno ste izneli da, ukoliko se nastavi sadašnji kurs vlasti u Beogradu, Jugoslaviji pored aktuelnog spoljnjeg zida sankcija predstoji i uvodjenje sankcija u punom obliku. Da li ce 1998. godina biti godina ponovne potpune izolacije naše zemlje?

Nece, ali ne zbog toga što treba očekivati vecu kooperativnost Beograda. Naprotiv – ovakvom Beogradu je u interesu upravu da ima što gori odnos sa medjunarodnom zajednicom. Sa jedne strane, to mu obezbedjuje postojanje dežurnog krivca, ali postoji i drugi, važniji razlog. Što je Beograd, odnosno režim u njemu i ljudi koji su u tom režimu, dalji od Evrope i sveta, to je dalje i pitanje njihove odgovornosti. Uključenje u medjunarodnu zajednicu znači poštovanje pravila po kojima se ta medjunarodna zajednica ponaša, pravila po kojima funkcioniše. A ta pravila dalje, znače odgovornost, smenjivost i poslovanje po zakonu i ekonomskim uslovljenostima. Dakle, izolacija je nešto što režim stalno priželjkuje, da bi izbegao ono što integracija nosi, ne obaziruci se na stradanje naroda. Sa druge strane, medjunarodnoj zajednici izolovana Srbija i SRJ – nisu potrebne. Ta medjunarodna zajednica ima jasne interese na ovom području, interese da se ono integriše, i toj zajednici je jasno da bi puna izolacija samo pogodovala ovakvom režimu. Ne verujem da ima razloga da mu i takvu ulogu učini. Osim toga, ovde u Evropi, ljudima je jednostavno dosta Jugoslavije, i bivše i sadašnje, nece i ne mogu da više slušaju o našim glupostima i nesretluku u koji smo sami sebe uvalili.

Spisku uslova za ukidanje spoljnjeg zida sankcija američki predsednik Bil Klinton dodao je i priznavanje izborne pobede Mila Djukanovica. Medjutim, ovih dana se najavljuju « mitinzi istine » po Crnoj Gori, koji mnoge posmatrače podsccaju na manifestacije kojima je započela agonija bivše Jugoslavije. Jesmo li na pragu otvaranja još jednog « kriznog žarišta » na Balkanu  ?

Nismo na pragu otvaranja, vec smo u punoj krizi. Nije ni čudo, jer na delu je ista matrica, ista ruka, isti način razmišljanja, isti ljudi koji su radili to što su radili i koji su najodgovorniji za tragediju u Hrvatskoj i u Bosni. Oni sada rade isto, sa istim ciljem – radi opstanka na vlasti spremni su da rizikuju najgore, pošto njih nije nikada ni najmanje interesovala dobrobit naroda i države koje vode. Zašto bi se to sada promenilo ? U ovom trenutku možda samo nije vidljiv konačni pojavni oblik krize – da li ce to biti sukobi, oružani incidenti, ulični neredi, nešto četvrto – ali kriza je tu – u svoj svojoj snazi. U javnosti se, pri tom, još uvek dovoljno ne zna dokle je kriza otišla i šta se sve može dogoditi. Videli ste da se iz krugova izabranog predsednika Djukanovica pominje mogucnost referenduma. To je, po mom mišljenju, poslednje upozorenje Beogradu da prestane da gura stvari u ovom pravcu, poslednja poruka koja, prevedeno, glasi: “Ne terajte nas iz Jugoslavije jer ako budemo morali da odemo, onda svakako nje nece biti, pa nece biti ni njenog predsednika, koji ce svoju funkciju moci da okači o klin”. Ali, sa druge strane, upravo zbog te funkcije strahujem da neko ne nastavi da ih gura van, a da onda, dinamikom nesretluka, pokuša da ih zaustavi istim sredstvima kojima je pokušao da zaustavi odlazak prvo Slovenije, pa ostalih.

U slučaju rata na Kosovu SAD bi podržale Albance

Osnivač ste i predsednik Fondacije za mir i rešavanje kriza, koja je od samog početka nastojala da se intezivno angažuje na rešavanju problema Kosova. Šta predlažete i koliko smo blizu rešenja?

Nikad nismo bili dalje od rešenja pitanja Kosova. Niko od onih koji bi o tome trebalo da misle – a ako je Kosovo deo Srbije, o tome pre svega treba da misli rukovodstvo u Beogradu – o tome ni ne misle, niti imaju šta da kažu, jer ništa ne razumeju. Oni su se upleli u foskulu da jesu za razgovore, a da nisu za pregovore. Šta to znači ? To je prazna demagogija, i pravo je pitanje zašto se uopšte stiglo dotle da se mora pregovarati. Druga, albanska strana, pokazala je mnogo vecu zrelost i činjenica je da su mogli mnogo ranije da počnu da se neracionalno ponašaju. Ovako, svojim ponašanjem uspeli su da se približe cilju.

Pojavljivanje terorizma ne ide im u prilog i pokazuje da su neki medju njima izgubili strpljenje. Sada je stanje takvo da su pozicije dalje nego ikada – i opet se sve više i više shvata da je najgora, ratna opcija, sve bliža i bliža.
A zašto bi srpska deca ginula što njihovo rukovodstvo ne ume da sedne za sto i da pregovara, zašto da ginu albanska deca ? Rešenje postoji, odnosno – put do rešenja je sasvim jasan. Naša Fondacija i ja lično ne pretendujemo da smo specijalisti za kosovsko pitanje. Mi samo i na taj problem smatramo da treba primeniti iste principe koje primenjujemo i na druge.

To je princip da nema tog problema o kom se ne treba okupiti za pregovaračkim stolom, sagledati ga sa svih aspekata i potraziti rešenja. Okviri rešenja su dati – dala ih je medjunarodna zajednica, dao ih je civilizacijski razvoj – a to je ostanak Kosova u sadašnjim državnim granicama, bez otcepljenja, ali uz najširu autonomiju i garanciju ne samo ljudskih, vec i nacionalnih pitanja i to – svih na Kosovu. Takvo civilizacijsko rešenje vremenom bi dovelo do trajne pacifikacije Kosova, do toga da pitanje granica, pitanje « krvi i tla » postane najzad drugorazredno pitanje, a da u prvi plan izadju pitanja ekonomskog, socijalnog i svakog drugog razvoja i napretka. Rešenje za Kosovo, dakle, postoji – to je suštinsko pravo naroda da odlučuje o svojoj sudbini, pravo i Srba i Albanaca, i to da odlučuju tako da ne ugrožavaju drugog.

Izjavili ste da srpski režim « nece prezati ni od rata na Kosovu  ». Šta ce medjunarodna zajednica učiniti da spreči novu katastrofu na Balkanu?

Medjunarodna zajednica učinice ono što je u njenom interesu. Ako znamo da su SAD te koje predvode medjunarodnu zajednicu – to ce svakako biti u skladu sa američkim interesima. Pitanje je, dakle, koji je američki interes na Balkanu, posebno na Kosovu. Ima onih koji smatraju da je sukob u njihovom interesu, da bi se opravdalo i prisustvo NATO-a na terenu, i njegovo širenje, pa i samo postojanje NATO-a, koji bi, po tim analitičarima, bez sukoba u bivšoj Jugoslaviji, a sa padom istočnog bloka – postao nepotreban. Lično sam ubedjen da su Amerikanci daleko odgovorniji od toga i da ce učiniti sve što je u njihovoj moci da sukob spreče.

Sukob na Kosovu bio bi previše opasan po stabilnost i Balkana i cele Evrope, pa, dakle, i za odnose u svetu uopšte. Ako, medjutim, do sukoba dodje – i tu treba biti realan i shvatiti na čijoj strani bi bila medjunarodna zajednica predvodjena SAD-om. Uzimajuci u obzir da Albanci jesu islamske vere, ali da su daleko, daleko, od bilo kakvog islamskog fundamentalizma i da nemaju nikakve veze sa Teheranom i sličnim centrima, varaju se oni koji misle da bi SAD mogle u strahu od jačanja islamskog uticaja da zauzmu antialbanske pozicije.

Početak nove godine bio je povod predstavnicima medjunarodne zajednice da, uz ponovljene zahteve za poštovanjem Dejtonskog sporazuma, istaknu i svoju potpunu rešenost da optuženi za ratne zločine budu uhapšeni i izručeni Haškom tribunalu. Kakve ce posledice na naš medjunarodni položaj izazvati nekooperativnost Jugoslavije u ovoj stvari?

Vec je krajnje vreme da se prestane sa hipokrizijom po pitanju ratnih zločinaca. Da su hteli, mogli su ih pohapsiti odmah posle Dejtona i mogu to da učine kad god hoce – i Karadžica i Mladica i koga god treba. Da su hteli, mogli su dostaviti podatke sudu u Hagu o onima koji su pravi zločinci. I Vašington i London, i Pariz imaju podatke, imaju dokumente koji nedvosmisleno optužuju najviše funkcionere za zločine i niti jedan nisu dali Hagu. Jasno, iz političkih razloga. Oni misle da su im ti ljudi potrebni na terenu, kao ljudi koji mogu da sprovedu obecano. Zato ni ne hapse Karadžica i Mladica – da su ih izveli pred sud, njihova svedočenja za sobom bi povukla pitanja odgovornosti ljudi u Beogradu, na Palama, u Banjaluci, ali i u Zagrebu i Sarajevu, i kao neki džemper, kad mu se povuče jedna nit, isparao bi im se ceo mirovni sporazum. Tako to biva kad se mirovni sporazum bazira na onima koji su za rat i odgovorni.

Mnogi analitičari, a znam da delite njihovo mišljenje, ocenjuju da se režim u Beogradu održava zahvaljujuci permanentnom proizvodjenju kriza. Koliko je u takvoj situaciji realno očekivati da inicijative Fondacije na čijem ste čelu dožive uspeh?

Uspeh naših ideja nije u tome što se ostvaruje nešto što kaže Boris Vukobrat ili Fondacija – uspeh je u tome što su naši stavovi plod analize realne situacije. Kada smo počeli, 1992. godine, gledali su nas sa skepskom – sada je zvaničan pristup i EU i SAD pitanjima bivše Jugoslavije identičan našem, regionalnom pristupu. Mi, pri tom, ne pretendujemo da budemo vidoviti – mi možemo samo da kažemo – ili nastavak nesretluka, rat, stradanja ili ono što mi govorimo. Vreme je da se kaže i da – nece još dugo moci ovako. Beogradski režim radi sve što može – sebi na štetu. Jedini cilj mu je da ostane na vlasti – i to sa ovakvim rezultatima, bez obzira na sve poluge vlasti, od medija, preko novca do vojske i policije – nece još dugo moci. Sa druge strane, ovakvim radom, ovakvom destrukcijom i ekonomije, i društva, i politike, države, morala, kulture, svega čega se dotakne, on jednostavno sve više i više gura narod ka onoj granici kad ce mu reci: “Dosta!” Tada je pitanje na koji ce se način stvari razrešiti – ili nekim novim sukobima, ili ce se naci ljudi koji mogu biti nosioci pozitivnih promena, alternative. Znajuci da se ovaj režim do sada pokazao uspešnim samo u opstanku na vlasti, može se desiti da upravo on bude taj koji ce potražiti i ljude i programe koji nude alternativu.

Još 1993. godine CNN je Vaš dolazak na mesto jugoslovenskog premijera prikazao kao, maltene, gotovu stvar. Poslednjih meseci se ponovo podgrevaju priče o Vašem izlasku na jugoslovensku političku scenu. Koliko je u njima istine?

Istina je da i sada, kao i te 1993. , do mene stižu posredni signali, pre svega kroz novinarska pitanja o kuloarskim pričama. Oni koji pitaju bi, dakle, mogli bolje od mene da znaju koliko ima istine u tome. Sigurno je jedno – da je politička situacija takva da nije isključeno da u nekim krugovima postoji i ta radna hipoteka – ako dodje u zvaničnom obliku bice razmotrena. Ono što smatram svojom patriotskom dužnošcu, to je da se maksimalno angažujem u okvirima onoga što ja vidim kao rešenje problema koji su pritisli zemlju. Ali, po onoj dinamici nesretluka, strahujem da do tako nečega nece doci i da svako ko bi eventualno uzimao u obzir ljude mog profila, pre svega razmišlja o tome kako da ih izmanipuliše u sopstvenom interesu, a ne interesu gradjana. Njihova želja je da i dalje imaju podobne, a ne sposobne ljude i još uvek je na delu taj komunistički princip. Da li ce se i kad on promeniti – videcemo.

Kritikujete vlast, ali nije tajna i da ste skeptični prema dobrom delu naše opozicije. Ima li nekog ko može pokrenuti suštinske promene ili je naša situacija bezizlazna?

Promene su neminovne. Situacija je sve gora i gora i nije daleko trenutak kada više nece moci da se ide putem kojim se išlo do sada. Ili ce oni isti ljudi koji su nas dovde doveli to shvatiti, pa biti naterani na promene, ili ce se sve završiti u haosu. Opozicija, nažalost, nije ta od koje očekujem da bilo šta konstruktivno uradi. Oni su uspeli čak da unište ono što im je poklonjeno. Američki marketinški stručnjaci izračunali su da bi cena pozitivnih informacija emitovanih sa protesta od pre godinu dana na svim svetskim televizijama o liderima « Zajedno » bila minimum pet milijardi dolara. I isti ti stručnjaci ne mogu da se načude kako je neko sam od sebe upropastio toliki kapital. Taj protest, taj politički kapital nisu ni napravile stranke « Zajedno », još manje njihovi lideri – videli smo zašta su oni sposobni vec prvog dana kada su protesti završeni.

Taj kapital napravili su ljudi, gradjani, nezadovoljni pojedinci okupljeni zajedno, koji su znali šta i kako hoce i šta i kako treba. Ti ljudi i dalje postoje i sposobni su da nadju način da izraze svoje potrebe, a sadašnja vlast, ali i opozicija, svakog dana ih guraju sve bliže i bliže ka tome. Što se mene lično tiče, želim još da naglasim da za mene nema bezizlazne situacije i da je uvek samo pitanje – kakav je izlaz, koliko dobar ili koliko loš, i da je uvek neophodno naci najbolji moguci. Što se pre potraži – to izlaz može biti bolji.

DEMOKRATIJA – 10. Januar 1998. godine
Piše: Zoran Đorđević

Dodaj komentar