EN

Nikad teže i gore

Ne tako davno, dok se činilo da u Srbiji postoji raspoloženje da se nešto promeni, pre svega u ekonomiji, ime Borisa Vukobrata počelo je da zvuči, on je pozivan na razne intervjue, govorilo se o njemu kao pravom, modernom svetskom biznismenu (što on svakako jeste), a vrhunac svega bila je gotovo gotova stvar – da ce Vukobrat postati predsednik vlade Srbije. Mogle su to da budu i obične izmišljotine, moglo je tu da bude i nekih činjenica, opravdanih slutnji, ali izvesno je samo da ovaj svetski privrednik nije postao predsednik srbijanske vlade. Ko poznaje suštinu ove vlasti, naslutice i zašto.

Kako ocenjujete trenutni medjunarodni položaj SR Jugoslavije?

Nikada nije bio gori, čak ni u vreme najtežih sankcija. To vam može paradoksalno zvučati, ali je tako. Kada su sankcije bile na snazi, postojale su još neke unutrašnje rezerve, a sada ih više nema. Spoljni zid sankcija je još tu, a to je onaj deo koji je najpogubniji po privredu i po ekonomiju. Istovremeno, unutrašnja situacija se toliko pogošava da se može očekivati razvoj koji bi doveo do ponovnog uvodjenja i onog prvog zida sankcija, totalne blokade. Beograd ne čini ništa od onog što bi morao da učini da to izbegne – od demokratskih promena u skladu sa Gonzalesovim izveštajem, preko rešavanja pitanja Kosova, priznavanja pobede Mila Djukanovica, do poslednjeg sprovodjenja Dejtona i isporuke ratnih zločinaca, da navedem samo najvažnije tačke. Nadam se da ce režim shvatiti da mu nema druge nego da sve to sprovede, koliko zbog spoljnih zahteva, toliko i zbog interesa sopstvenih gradjana, ali i zbog onog što je za taj režim jedino i važno – zbog sopstvenog opstanka. Makar u strukturama vlasti bilo onih koji misle da mogu mimo sveta i protiv sveta, mimo onoga što je potrebno sopstvenom narodu, to je sasvim pogrešno i samo činjenica da je ta vlast do sada uvek uspešno radila sebi u korist donekle me ohrabruje. Ovaj put njoj u korist može biti samo da učini ono što je i u korist države, inače - završice onako kako bi sama najmanje želela.

Po nekim stranim ocenama, učestali incidenti na Kosovu bice povod za “pokretanje mehanizma OEBS-a i medjunarodne zajednice” u rešavanju kosovskog spora. Kakva je vaša procena i mišljenje o predstojecem toku i objektivno mogucim načinima smirivanja stanja?

Medjunarodna zajednica odavno je pokrenula svoje mehanizme povodom rešavanja kosovskog problema. OEBS je i isključio Jugoslaviju iz članstva zbog uskracivanja prava prisustva stalnoj misiji OEBS-a, Kosovo je u “paketu” koji treba rešiti da bi se skinule sankcije. Kosovo je pomenuto i u Dejtonskom sporazumu, Kosovo je bila tema i na Bonskoj konferenciji… Medjunarodna zajednica ce samo nastaviti da radi tim pokrenutim mehanizmom, koji vremenom postaje sve teži za podnošenje – na Beogradu je da kaže “Dosta!” i da krene u dijalog, koji on uporno odbija pravdajuci se time da je Kosovo unutrašnje pitanje Srbije. Teritorijalni integritet Kosova jeste unutrašnje pitanje, ali on i nije sporan – medjunarodna zajednica predlaže rešenja u okvirima postojece države. Ljudska prava, medjutim, ne spadaju u unutrašnja pitanja po medjunarodnim konvencijama koje je i Beograd ratifikovao, a ljudska prava jesu tema na Kosovu. Kako ce se problem rešiti – bojim se da svako odlaganje rešenja vodi u katastrofu, koja je sada možda skoro vec postala neizbežna. Svi ti scenariji koji su u opticaju podjednako su nesrecni – i samostalno, nezavisno Kosovo, i podela Kosova, i nastavak prinudne uprave koja de facto postoji, sve to vodi u produbljivanje krize, sukobe, pojačavanje i represije i terorizma. Rešenje je u demokratskom pristupu, u civilizacijskom i ekonomskom razvoju i Kosova i Srbije i celog regiona, u saradnji, u pronalaženju zajedničkih interesa, kada ce pitanje granica, nacionalnosti, kada ce ta kompletna mitologija “krvi i tla” postati sporedna. To je, medjutim, rešenje na dugi rok. Trenutno, da bi se sprečilo najgore, mora se otvoriti bezuslovni dijalog o svim problemima i pronaci rešenje u okviru onoga što nudi medjunarodna zajednica – u okviru široke autonomije za Kosovo u postojecoj državi.

Šta obecava trenutno političko stanje u zemlji? Smirivanje situacije, ili dalju eskalaciju političkih sukoba?

A šta bi to obecavalo smirivanje situacije? Da li su se akteri promenili? Da li su uspeli da reše jedan jedini problem od početka krize, krajem osamdesetih, ili su činili suprotno, stvarajuci nove, vece probleme da zataškaju postojece ? Da li su ijednom pokazali da su se opametili ?

U poslednje vreme ime Vukobrat često se, raznim povodima i u različitim kontekstima spominje u jugoslovenskoj štampi. Da li ste vi uticajan čovek u senci koji se ne bavi dnevnom politikom, ali se bavi mišlju da pomogne Jugoslaviji ?

Trudim se da budem uticajan koliko god mogu i to onda i jesam, u okvirima svojih mogucnosti. Da li su one velike ili male, drugo je pitanje – sa moralnog stanovišta, koje me je i podstaklo da osnujem Fondaciju čiji je cilj pokušaj traženja rešenja za nastale probleme u celoj bivšoj Jugoslaviji, bitno je dati sve od sebe da se pomogne sopstvenoj zemlji. Dnevnom politikom se ne bavim i nisam se bavio, ali suštinska pomoc, pomoc u pronalaženju puta kako da se trajno, mirno i demokratski nadje rešenje, da se dodje do stvarnog mira, stabilnosti, prosperiteta jeste jedino ono što me zanima i za šta sam spreman da učinim sve što mogu.

Objavljena je informacija o vašim namerama da pomognete vladi Crne Gore. Vaša poznata kritičnost u odnosu na zvaničnu politiku Beograda, isključuje li mogucnost da ekonomski pomognete Srbiju ?

Srbija nije isto što i njena zvanična politika – pomoci cu uvek, koliko god budem mogao, i Srbiju, i Crnu Goru, i sve države nastale raspadom moje domovine, pa čak sam spreman da pomognem i njihove politike ako im vredi pomoci, tj. ako su te politike spremne ili primorane da rade u korist svoje zemlje i gradjana. Vlada Crne Gore demonstrirala je spremnost za reforme u tom pravcu – nisam video da je zvanična politika Srbije to do sada učinila, osim na rečima i obecanjima od kojih znamo šta je ostvareno.

Uz sva sumorna predvidjanja ekonomske buducnosti Jugoslavije, može li iscrpljena jugoslovenska privreda dobiti neku stranu « finansijsku inekciju » ?

Jasno je da može, ukoliko ispuni sve ekonomske i političke pretpostavke za to. Ali, ne treba sa zavaravati da je strani novac jedino što nam je potrebno. Svež kapital jeste neophodan, ali ne i dovoljan uslov da se izbegne kolaps. Nužna je korenita ekonomska reforma, stvaranje istinskih tržišnih uslova, ukidanje mafijaških principa, pravedna, a ne pljačkaška privatizacija, obezbedjivanje takvog okruženja u kom ce se moci mnogo raditi i nešto zaraditi. A takvo okruženje pretpostavlja ne samo odgovarajuce, demokratske i stabilne ekonosmke uslove, nego i stabilnu demokratsku političku situaciju, dakle, kompletne državne, političke, društvene, ekonomske i svake druge reforme, u skladu sa najboljim svetskim standardima.

Koliko je vaša kompanija « Copechim » prisutna na jugoslovenskom tržištu ?

Nas tu nema od uvođenja sankcija i nece nas ni biti dok se ne ispune uslovi koje sam malopre naveo. Sadašnji korupcionaški, mafijaški uslovi nisu oni u kojima « Copechim » želi da radi.

S obzirom na aktuelni proces privatizacije da li ste, kao privrednik, razmišljali o takvoj vrsti ekonomskog angažmana u Jugoslaviji ?

U ovim uslovima, uslovima menjanja zakona kako kome padne na pamet, uslovima totalne nestabilnosti kad ne znate da li ce sutra da izbije nekakav sukob na Kosovu ili Crnoj Gori, kad očekujete još teže sankcije, a i ove sadašnje vam onemogucavaju ozbiljno poslovanje, uslovima da se za svaku trgovinu mora tražiti dozvola od činovnika koji ih daju uz mito – nipošto ne. Ako se uslovi promene – da, pošto u Jugoslaviji postoji osnova iz koje bi mogao da se izgradi zdrav ekonomski interes.

Ovih dana francuski « Mond » navodi da se neki jugoslovenski opozicioni listovi, zbog teškoca sa kojima se suočavaju, « čitaju samo u krugu tramvaja dvojke ». Da li ste razmišljali o nekoj vašoj konkretnoj pomoci štampi ne bi li izašla iz « kruga dvojke » ?

Opoziciona štampa me podjednako ne privlači kao ni režimska. Štampa mora biti slobodna, nezavisna, odgovorna javnosti i u društvenom interesu, a ne u interesu neke stranke, opozicione ili režimske, svejedno. O situaciji u dimacoj štampi mogu samo da kažem da je haotična, bez jasne vizije kako da popravi sopstveni položaj. I zato je ona samo jedan od krivaca – koliko znam ta štampa koju pominjete, ali i ona više ili manje samostalna, može se kupiti i van kruga dvojke – pa zašto je onda ne kupuju ? Vracamo se opet na isto – trebamo kompletno promeniti sistem, reformisati sve aspekte života – od politike i ekonomije do, na primer, obrazovanja – da je manje nepismenih, više bi se čitala štampa. A koliko znam, Jugoslavija je pri dnu lestvice evropske pismenosti. Štampa i mediji jesu jedan od ključnih elemenata tih ukupnih demokratskih reformi.

Naša štampa je pisala da lepo staro zdanje u Dobričinoj 15, iako ima vlasnika, propada i postaje ruina umesto kuće za uzor. Da li ste vi vlasnik koji je « zaboravio na svoju kuću » ?

Pre ce biti da je kuća zaboravila na mene. To je divna, stara zgrada, proglašena za najlepšu stambenu kuću u starom jezgru Beograda i zato sam je svojevremeno kupio, napravio kompletan plan rekonstrukcije, pokrenuo proces izgradnje. To je trebalo da bude regionalni centar « Copechim »-a za naša predstavništva u svim delovima bivše Jugoslavije, Budimpešti, Bukureštu i Sofiji, ali ujedno i svojevrsno stecište javnog života Beograda i spas te kuće, istorijskog i kulturnog spomenika. A onda je počelo sve ovo i to s kućom je postalo besmisleno. Čekam da me se kuca ponovo seti, da se seti kakvi uslovi treba u njoj da postoje za život, pa da joj se taj život u punom smisli reči onda udahne. Uostalom, kuće i nemaju gazde, same su sebi gospodari.

NIN – 5, Februar 1998. godine
Piše : Dragoslava Koprivica

Dodaj komentar