EN

Temeljni predlozi za novu zajednicu

Temeljni predlozi za novu zajednicu Borisa Vukobrata i dešavanja tokom proteklih 20 godina

Elizabet Kop

Gdine predsedniče, dragi gospodine Vukobrat,

Dame i gospodo,

Dozvolite mi, pre svega, da vam zahvalim na pozivu za ovu konferenciju.

Od mene se tražilo da uporedim principe Švajcarske sa principima Borisa Vukobrata.

Kada je Gvozdena zavesa pala, američki pisac po imenu Fukujama napisao je knjigu sa naslovom: ,,Kraj istorije i poslednji čovek". Bio je uveren da pobedom demokratije nad totalitarnim komunističkim zemljama istočne Evrope, neće uslediti ništa. Jasno je da je bio u zabludi. Dokle god uspe da preživi, čovečanstvo će napraviti istorijske promene, a istoričari budućnosti će govoriti o stalnim promenama, i verovatno reći da izgleda da čovečanstvo nije mnogo naučilo od istorije.

Gospodin Vukobrat je svoje principe za novu zajednicu formulisao 1992. godine na proceni tadašnje ukupne političke i demografske situacije u bivšoj Republici Jugoslaviji i na osnovu vizije za Zajednicu Jugoslavije.

Njegovi principi su formulisani za budućnost, a ne za tadašnju sadašnjost, kada je Jugoslavija još uvek patila od rata koji je pustošio Bosnu i od daljih sukoba; mada su u skorijoj istoriji zemalja Zapadnog Balkana njegovi predlozi i dalje relevantni i vredni za usklađivanje najvažnijih principa ustavnog okvira za sve zemlje bivše Jugoslavije, ili kao preduslov da se pristupi pridruživanju EU.

Nedavno je predsednik „Evropske komisije za proširenje“, gospodin Ftile, jasno rekao da Srbija može postati član EU tek kad njeni zakoni budu u skladu sa smernicom „zakonodavstva EU“. Razlog ovog upozorenja bila je, kao što se sećate, odluka Srbije da Skupština Srbije treba da traži veći uticaj na svoju Centralnu banku.

Kao što znate, Švajcarska je veoma stara zemlja. Stara je više od 700 godina. Demokratija se u njoj mogla razvijati korak po korak i mnogo unazad tokom svih ovih vekova. Pored toga, to je veoma mala država sa oko 8 miliona stanovnika, od kojih su 22% stranci, i sa četiri službena jezika- nemačkim, francuskim, italijanskim i romanskim. Jedan od glavnih razloga zašto je ta stara demokratija preživela je poštovanje manjina. Drugi razlog je taj što naš Ustav predviđa da nijedna osoba ne može postati previše moćna.

Mi nemamo, i ne želimo da imamo, moćnog predsednika.

Prvi princip: demokratija

U svom čuvenom govoru 1947. na Univerzitetu u Cirihu, Vinston Čerčil je rekao: ,,demokratija je najgori politički sistem na svetu, osim svih ostalih". Hajde da zajedno razmislimo o tome šta demokratski sistem u stvari jeste, ili bi trebalo da bude.

Aktuelno i primarno pitanje je finansiranje političkih stranaka. Da li postoji snažno zakonodavstvo, da li postoji transparentnost?

Drugo pitanje odnosi se na informacije i razumevanje predloženog zakonodavstva. Da li su informacije jasne, iscrpne i ostavljaju dovoljno vremena za dubinsko oblikovanje mišljenja i diskusiju; drugim rečima, da li parlamentarci ili - u slučaju referenduma - ljudi, tačno znaju šta prihvataju ili odbijaju? Ako ne grešim, vreme dozvoljeno Skupštini Srbije da glasa o novom Ustavu bilo je prilično kratko, dok je za potpunu reviziju ustava Švajcarske trebalo samo više od deset godina da se ,,ažurira“.

I konačno, treći ključni kriterijum za „demokratsko“: Ko ima pravo glasa, postoje li ograničenja koja bi mogla biti u sukobu sa osnovnim principom jednakosti pred zakonom, i koga će izabrati? Da li je dovoljno da se izabere stranka ili je možda neophodno da se mogu birati pojedinci tokom čitavog zakonodavnog perioda? Odgovor na ovo pitanje je od ključne važnosti za ulogu i moć parlamenta.

Stoga: „demokratsko“ bi se moralo definisati preciznim samorazjašnjavajućim ustavnim pravilima koja zahtevaju preciznije zakone (akte).

Drugi princip: „pravna država“

U ,,pravnoj državi’’ razgovara se o nekoliko pitanja: podela vlasti, princip zakonitosti i pravo na pravni lek.

Podela vlasti, koliko god očigledno izgledalo kada se razmatra demokratska država, nije samo pitanje organizacije. Nezavisnost sudstva od ostalih tradicionalnih državnih vlasti (zakonodavnih i izvršnih) mora se zaštititi mnogim funkcijama. Počinje sa izborom sudija: ko bira i koga? Da li su sudije zaista nezavisne od parlamenta ako su izabrane – kada je o tome reč, Švajcarska ima ozbiljnih problema u vezi sa procedurama izbora i reizbora sudija Saveznog vrhovnog suda.

Principi tri i četiri: zaštita etničkih grupa i zabrana diskriminacije.

Prema aktuelnom tumačenju takvih pitanja, ovi principi imaju za cilj isto: ravnopravnost pred zakonom i zabranu diskriminacije.

Zabrana diskriminacije postala je jedno od najvažnijih pitanja u poslednjih dvadeset godina, pre svega zbog migracija u različitim oblicima.

Zabrana diskriminacije takođe se dotiče diskriminacije jezika.

Četiri službena jezika u Švajcarskoj moraju se poštovati svuda: u školama, javnoj upravi i na ulicama.

Naravno, u nediskriminaciju spadaju i hendikepirani ljudi. Oni treba da imaju pristup svim javnim mestima, npr. železnici, što će koštati milione švajcarskih franaka.

Princip pet: Decentralizacija moći, princip "potčinjenosti" (tj. supsidijarnosti). Švajcarska je oličenje saveznog sistema zasnovanog na pristupu ,,odozdo prema gore":

Konfederacija ima samo ona ovlašćenja koja su joj dodeljena Ustavom.

Član 1. 8. str. 1 i 2. paragraf Ustava Švajcarske, čl.

Jedinstveno za Švajcarsku je činjenica da na svim političkim nivoima (komunalnom, kantonalnom, nacionalnom) građani ili, parlament na nacionalnom nivou, imaju pravo da odrede nivo poreza.

Peti princip o kojem sada govorimo uključuje i princip supsidijarnosti. Supsidijarnost, tj. prepuštanje moći odlučivanja na najniži mogući nivo hijerarhije ustavne države, postala je ne samo teško prihvatljiva, već i pomalo dvosmislena.

Ovo me podseća na smešnu priču u kojoj je ovaj princip doveden do krajnosti. U Švajcarskoj imamo 2 kantona gde granica prolazi kroz neki grad, pa čak po sredini ulice. Svaki kanton je, bez međusobnih konsultacija, uveo različite propise u vezi sa ponašanjem pasa na ulici.

Međutim, nisu uspeli da nauče pse da čitaju ove propise kako bi znali kako da promene svoje ponašanje kada su prešli ulicu i zakoračili u drugi kanton.

EU pokazuje u nedavnoj prošlosti koliko je ,,supsidijarnost“ teško slediti u praksi; u nekim aspektima to je samo mlaćenje prazne slame.

Principi šest i devet: Ekonomska sloboda i tržišna ekonomija

Usko povezana sa slobodom je garancija privatne svojine. Garancija privatne svojine jedan je od najvažnijih preduslova za ekonomsku slobodu i tržišnu ekonomiju.

Još od antičkih Grka, Aristotel je znao da nijedna sloboda nije bezgranična. Negativni aspekt prevelike slobode ekonomije bilo je pitanje koje su stari Grci već prepoznali i pokazao se kao jedan od glavnih razloga aktuelne ogromne krize, ne samo u ovoj zemlji danas.

Prelazak iz društvene svojine u tržišnu ekonomiju bio je težak za sve zemlje koje su proizišle iz socijalističke/komunističke vlade. Ali ljudima je takođe bilo teško da postanu odgovorni građani sa pravima, ali i obavezama.

U ovom svetu globalizacije, novija istorija pokazala je da nekontrolisana pohlepa malobrojnih može da ima pogubne posledice za mnoge. Najočiglednija od njih je bankarska kriza u kojoj su nekoliko pohlepnih investicijskih bankara, zainteresovanih samo za svoje lično bogatstvo, videli priliku da svoje banke koriste kao kockarnice. Kad bi pobeđivali, svi su bili srećni, nemajući svest o činjenici da to ne može da potraje. Posledice toga prouzrokovale su rasprostranjene poteškoće, izvršivši prekomerni stres na sve socijalne inicijative svojstvene demokratskom sistemu.

Princip socijalne države

Kao deo principa 6, ekonomske slobode, gospodin Vukobrat spominje potrebu za „minimumom materijalne sigurnosti“. Ovo je ustavni princip socijalne države. Kad je neko gladan, smrzava se ili je bolestan, sloboda mu nije prvi prioritet. Što je veći jaz između preterano bogatih i siromašnih, to će više biti potrebno uvođenje socijalne zaštite za gubitnike. To takođe pomaže da se izbegnu socijalne tenzije.

Sedmi princip: garantovanje državnih granica

Tekst se implicitno odnosi na Zajednicu koja integriše bivše države članice Jugoslavije. Ali upravo je ovaj princip, ne samo za buduću zajednicu, već i za poštovanje međunarodnog prava, već prekršen, uprkos Dejtonskom sporazumu. Ipak, princip kao takav nije sporan.

Princip osam: Integracija Zajednice u Evropu

Ovo je više politički cilj nego princip. Ali jeste, i ostaće važan cilj.

Međutim, sve zemlje bivše Jugoslavije postigle su niz važnih koraka ka tim ciljevima. Svi su ratifikovali ECHR, što je preduslov za članstvo u Savetu Evrope. I sve države su članice OEBS-a.

Od mene su tražili da komentarišem devet principa koje je postavio gospodin Vukobrat.

Izuzetni kakvi su, politički razvoj tokom poslednjih dvadeset godina - pokazao je da postoji potreba za mnogo više od ovih principa. Moramo - a to važi i za Švajcarsku - da pažljivo razmotrimo efekte ustavnih principa, kao i posledice, ukoliko se ne ispoštuju u njihovom pravom smislu.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, želeo bih da zatvorim ovo uvodno obraćanje ostavljajući vas sa nekim razmišljanjima za raspravu tokom narednih dana. Brzo smo pregledali principe koje je postavio Boris Vukobrat i identifikovali smo neke prednosti, nedostatke i primere onoga što su drugi pokušali na putu do prave demokratije. Zemlje koje sada kreću na put ka punoj demokratiji imaju značajnu prednost u odnosu na utvrđenije zemlje, jer mogu da uče iz najboljih delova demokratije i izbegnu eksperimente koji očigledno ne funkcionišu ili manjkaju u očekivanjima.

Počinjemo sa načelom da se demokratija sastoji od okvira vlade koju slobodno bira „narod za narod“ uz nadzor nezavisnog sudstva izgrađenog na osnovu zasluga, a ne izbora. Ova Vlada onda treba da izgradi socijalni i pravni okvir zasnovan na vladavini zakona, poštovanju ljudskih prava, slobodi govora, poštovanju međunarodnog prava i jednakosti za sve. Zauzvrat, biračko telo treba da poštuje zakon i preuzme odgovornost za svoju ulogu u društvu. Tek tada se demokratija može približiti idealima.

Nadam se da ćete uživati u raspravama tokom ove konferencije i da će svi učesnici podeliti odgovornost za prijateljsku i pravičnu raspravu. Mnogi od nas imaju različita mišljenja, ali nadam se da svi delimo iste osnovne vrednosti pravednog društva zasnovanog na slobodi za sve. To je osnova za put ka miru.

Hvala vam na pažnji.

Autor: Elizabet Kop

Elizabet Kop je švajcarska političarka i prva žena izabrana za švajcarsko Savezno veće (1984–1989).

Elizabet Kop je odrasla u Bernu. Nakon završetka studija prava 1960. udala se za Hansa V. Kopa (1931–2009). Godine 1969. izabrana je u Skupštini opštine (Gemeinderat) Zumikon, a od 1972. godine radila je u prosvetnom veću (Erziehungsrat) kantona Cirih. Bila je predsednica Zumikona od 1974. do izbora za saveznog odbornika 1984. Kao članica Slobodne demokratske stranke, radila je u Nacionalnom savetu Švajcarske od 1979. do 1984.

Godine 1984. Rudolf Fridrih je podneo ostavku iz zdravstvenih razloga. Slobodna demokratska stranka tada je imenovala Elizabet Kop i Bruna Hunzikera za Fridrihove naslednike. Nakon ove nominacije, švajcarski mediji su započeli kampanju protiv Elizabet Kop, usredsređujući se uglavnom na njenog supruga Hansa V. Kopa. Ali, neposredno pre održavanja izbora Saveznog veća, došlo je do obrta situacije zahvaljujući nekim novinarima koji su insistirali na tome da Elizabet Kop ne bi trebalo da odgovara za greške svog supruga.

2. oktobra 1984. godine izabrana je u Savezno veće kao prva žena koja je ikada bila na toj funkciji. Izabrana je prvim glasanjem, dobivši 124 glasa od 244. Dok je bila na funkciji, bila je na čelu Saveznog ministarstva pravde i policije, a 1989. godina, kratko je bila potpredsednica Saveza.

Njen suprug Hans V. Kop bio je član mnogih upravnih odbora. Bio je potpredsednik kompanije Shakarchi Trading AG, između ostalih. U septembru 1988. Žak-Andre Keslin sačinio je belešku o povezanosti kompanije Shakarchi Trading AG sa međunarodnim kriminalom. Keslin je dostavio belešku Renati Švob, zaposlenoj u Federalnom ministarstvu pravde i policije, pod okolnostima koje nisu sasvim jasne. U oktobru je Katarini Šop, ličnoj asistentkinji Elizabete Kop, dozvoljeno da vidi belešku. Informacije su zatim prenete Koppu, koji je telefonirao njenom suprugu, rekavši mu da se povuče sa svog radnog mesta u kompaniji Shakarchi Trading AG. Kasnije se pokazalo da kompanija Shakarchi Trading AG nije bila umešana ni u kakvo kriminalno angažovanje.

9. decembra švajcarski list Le Matin pisao je o tom telefonskom pozivu. Elizabet Kop je tada priznala svoju umešanost, što je dovelo do toga da su švajcarski mediji zahtevali njenu ostavku. 12. decembra 1988. Kopova je najavila da će podneti ostavku krajem februara 1989. godine, insistirajući na tome da nije kriva po tom pitanju. Pritisak je ponovo porastao, a Kopova je konačno najavila svoju momentalnu ostavku 12. januara 1989. godine.

Dodaj komentar