EN

Pregledi 2012

Izdavač:
Fondacija za mir i rešavanje kriza

Autori:
Boris Vukobrat, Elizabet Kop, profesor Žan-Fransoa Ober, profesor Alois Riklin, profesor Kurt Rotšild, profesor Vojislav Stanovčić

Prevodilac:
Vladimir Brašanac

Štampa:
Čigoja štampa Beograd

Tiraž:
1000 kom.

pdf icon

PREDGOVOR

Tokom 20. veka fenomen zatvorenog društva bio nam je najizgledniji u Istočnoj Evropi i SSSR-u (ali, svakako, i u Kini i drugim zemljama koje su bile deo socijalističkog bloka). Dominacija politike nad bilo kojom drugom sferom društva i države kao mehanizam za podelu vlasti, zajedno sa snažnom i nepokolebljivom idejom da se promeni ideologija, iznedrile su ksenofobična društva i dovela ih do izražaja otpora prema bilo kakvim promenama u načinu života i do pukog preživljavanja. To se desilo i na Balkanu, u svim državama koje su nastale posle raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). Jedina razlika je bila što je postojao nacionalizam svih vrsta - srpski, hrvatski, makedonski, mađarski, itd, umesto dominantne ideologije zasnovane na specifičnim razvojnim modelima. To je pogodovalo želji svakog naroda, svake nacionalne grupe za samoopredeljenjem, obeležavanjem najpre svoje teritorije, koju su veći narodi povezali sa stvaranjem sopstvenih država i političkih struktura. Nacionalni lideri pojavili su se jašući na talasu agresivnog nacionalističkog nastojanja da odrede granice svojih teritorija i vešto iskoristili nezadovoljstvo naroda da povedu ljude u rat. I kada je metak ispaljen, više nije bilo povratka.

Političke elite u svim balkanskim državama se ne menjaju iako se redovno održavaju parlamentarni izbori i bira se cela izvršna vlast. Zašto je to tako? Prvo, neki lideri (kao u Hrvatskoj i Sloveniji) su na vlasti skoro 20 godina, što znači da su to lideri koji su proistekli iz paradigme nacionalne emancipacije, shvaćene u njihovoj interpretaciji, kao oslobođenje naroda. Iz tog razloga oni nisu bili sposobni da promene stvari, bez obzira na to što je, recimo, Slovenija već ušla u EU, dok je Hrvatska bila na putu priprema za ulazak. Drugo, pravi izbori koji odražavaju interese društvenih grupa nisu održani ni u jednoj od balkanskih zemalja. Umesto toga, političke strukture na raznim nivoima se samo smenjuju, stvarajući privid da postoji i politički i društveni život. Treće, politizacija društva zasenila je horizonte do te mere (pre svega u Srbiji) da je bilo koja drugačija misao i ideja od samog početka sprečena da se realizuje kao organizacija (bila ona vladina ili nevladina) koja se zalaže za ostvarivanje neke vrste uticaja jer, po svojoj različitosti, predstavlja a priori opasnost koja se ne bi uklopila u već utvrđenu „ličnu kartu“ društva (tj. vladajuću političku elitu). Danas, nacionalističke, ili one snage koje proizilaze iz promena demokratske opozicije pobeđuju na izborima, a tokom godina su se samo prilagođavale zahtevima koji dolaze odozdo, koketirajući s nacionalizmom isključivo u svrhu dobijanja više glasova. Dakle, sve političke partije (kao i drugde u Evropi i svetu) liče jedna na drugu. Izgleda da pokušaj stvaranja civilnih društava na Balkanu, kalemljenjem instituta NVO na društvenu strukturu, nije uspeo da donese očekivane rezultate.

Savremena ekonomija praktično ne postoji. U većini slučajeva je reč o korporativnim udruženjima. Mnoge tradicionalne prednosti regiona u celini i pojedinih zemalja, kao i nekad uspešni industrijski sektor proizvodnje, uništene su. Malo je zaposlenih, a mnogo nezaposlenih i neaktivnih. Države u regionu preživljavaju, pre svega, zahvaljujući opreznom privatnom sektoru u oblastima poljoprivrede i usluga, kao i međunarodnim zajmovima koji u najvećem delu presušuju. Korupcija je prožimala celo društvo - pustošeći sve, od državnog rukovodstva do prodavnice na uglu. Kriminal je još jedno lice korupcije.

Veći deo onoga što se dešava u društvima zemalja u regionu manje-više je zamagljeno veštim manipulacijama upravljačkih struktura sa različitim vrstama opasnosti. Reč je o proverenim metodama koje su se koristile u ranijim periodima tokom istorije. Ako jednu naciju i dalje ugrožava neka druga, ili neko veliko grupisanje sa jasno zacrtanim ciljevima ili bilo koji drugi spoljni neprijatelj, onda postoji mnogo razloga, pa čak i više mehanizama za „zaštitu“ društva od takvih nedaća. Takođe, postoji mehanizam za „zaštitu“ od unutrašnjih opasnosti koje potiču od onih koji su spremni da skrenu pažnju na pogrešne akcije vlasti, nestabilne procese u razvoju itd. Svaka kritika, bila ona interna ili spoljna, doživljava se kao napad na integritet. Međutim, to nije samo slučaj sa vladajućom elitom, već, nažalost, i sa društvom u celini. Sindrom straha od promena je duboko ukorenjen u svakom pojedincu, pa je u takvoj situaciji vrlo teško naći način za otvaranje (u tome delimično leže i neuspesi nevladinih organizacija).

Zbog tako zatvorene prirode društva, malo ko se usuđuje da se upusti u smislenu analizu i kritiku. A to je neophodno. Svako dalje odlaganje sprečava nove mogućnosti.

Obrazovanje je najugroženije. I to ne samo ili isključivo zbog činjenice da neophodne reforme nisu sprovedene, što i nisu. Ovde je reč o tome da je nivo obrazovanja kritično nizak. To se odnosi i na nastavni kadar i, kao posledica toga, na mlađe generacije.

Omladina je krajnje neobrazovana, sa nekoliko izuzetaka u procentnim ciframa. Ne čitaju, jer ih niko na to ne tera; ne mogu da govore jer sve rade u pisanoj formi; međutim, ne mogu ni da pišu, jer ih niko ne uči kako da pišu, jer mogu da prepisuju od drugih, nekažnjeno. A ipak, najopasnije je to što oni ne razmišljaju svojom glavom. Najčešće su to mladi imitatori svega što ih okružuje, koji uzimaju zdravo za gotovo sve što im se servira, bez obzira na to šta je to u stvari. Oni uglavnom smandrljaju gotove formule i smatraju ih definitivnim istinama. Iako je, sa istorijskog stanovišta, pobuna koja vodi promenama bila svojstvena mladim ljudima, savremena omladina u regionu nema takve ambicije.

Oni koji su ostali budni imaju vrlo malo šansi da nešto urade sa sobom u takvom okruženju, pa stoga najčešće pronalaze izlaz u odlasku iz svoje zemlje. Čini se da je kultura, tj. oaze unutar nje, u nešto boljem obliku. U ovoj oblasti još uvek preživljavaju vrednosti (kreativni igrani filmovi, pozorišne predstave, razni festivali, neke istorijske TV serije itd.) koje neguje grupa entuzijasta. Naravno, postoji još jedno lice kulture - masovna kultura koja je mešavina svega, kako domaćih „izuma“, tako i uvezenih trendova. Zabava je, međutim, dominantan oblik kulture.

Dok se sve novostvorene države doživljavaju kao tradicionalna društva koja su zasnovana na polu-patrijarhalnoj porodici i opstaju zahvaljujući poštovanju nekih običaja (uglavnom verskih) i fenomenu okupljanja, čini se da je kolaps sistema vrednosti podstakao opštu promenu u odnosu prema porodici i odnosima u porodici. Stope razvoda, porodičnog nasilja, prostitucije i čedomorstva su u porastu.

Zanemarivanje najdražih postaje sve češća pojava. Te pojave još nisu dominantne, ali je trend očigledan.
Odnos prema veri je još jedna specifična karakteristika društava u regionu, bez obzira na veru koju se ispoveda (moguće je i drugačije s obzirom na islamsku zajednicu). Početkom 90-ih religija je imala snažan uticaj kao zamena za propalu ideologiju, koja se zasnivala na povratku starim vrednostima pod maskom isključivo nacionalnih osobenosti. U doba krize ljudi po pravilu traže zaštitu Crkve. U tom smislu, religija i država su bile saveznice.

Stabilizacija zemalja u regionu zahteva sveobuhvatan pristup. Program reformi. Iako postoji tendencija da se delovi regiona spajaju, mišljenja sam da bi bilo bolje sprovesti analizu i sastaviti program za svaku zemlju na osnovu dobijenih rezultata. Zašto? Premalo vremena je prošlo od loših iskustava svih vrsta ujedinjenja na Balkanu. Danas svaka nezavisna država na prostoru bivše Jugoslavije i dalje želi da potvrdi svoje atribute državnosti. Zakasneli proces izgradnje države na Balkanu nosi na svojim plećima značajan teret i u nacionalnom i u društvenom pogledu. Ovakva činjenica se ne sme zanemariti u budućim naporima da se pojedine države reformišu (bez obzira na to da li su članice današnjih evropskih klubova).

Pročitajte celu publikaciju u PDF formatu klikom ovde.

Dodaj komentar