SPECIJALISTA ZA NEMOGUĆE POSLOVE

Humanista, filantrop i biznismen. Rukovodilac preduzeća “Copechim” koje je danas jedno od vodećih u medjunarodnoj trgovini naftom i naftnim derivatima. Osnivač i predsednik Fondacije za mir i rešavanje kriza. Nosilac najvišeg francuskog odlikovanja Ordena legije časti, za zasluge na unapredjenju ekonomskih odnosa Istoka i Francuske. Kandidovan za Nobelovu nagradu za mir 2000. godine. Sve je to gospodin Boris Vukobrat. Daleke 1965. godine došao je u Pariz i paralelno sa učenjem jezika, u početku obavljao i poslove nižeg stručnog ranga. Tek posle nekoliko godina naišao je na pravu priliku, u oblasti za koju se i školovao – u spoljnoj trgovini. Sa preuzimanjem rukovodeće pozicije u “Copechimu”, njegove sposobnosti dole su do punog izražaja.

U čemu se krije alhemija uspeha Vašeg poslovanja, pitali smo našeg sagovornika?

Nema alhemije u poslovanju. Ono se, samo po sebi, nalazi negde izmedju praktične nauke i primenjene psihologije. Svako poslovanje počiva na minucioznom planiranju i efikasnom izvršenju. Podrazumeva se i poštovanje izvesnih poslovnih pravila, zakona i običaja, kao i tačno znanje onoga što hocete i onoga što necete. To sve zajedno odredjuje namere i odluke ali rezultati ponekad zavise od onoga što se ne može izračunati i od vaše sposobnosti shvatanja tog nestalnog elementa.

Za sebe kažete da ste pesimista duha i optimista volje, u krajnjoj definiciji pozitivni pesimista. U čemu se ogleda tehnika poslovanja jednog pozitivnog pesimiste?

“Pesimista duha” sam u oblasti filozofije koja beše moja prva ljubav i predmet mojih prvih studija. “Optimista volje” sam u životu i poslu. Bez ubedjenja da nešto možete uraditi, to sasvim sigurno necete uraditi. Bez poznavanja svojih sposobnosti i bez poverenja u njih nemojte ni pokušavati da nešto uradite. Nisam optimista optimizma radi, vec samo tamo gde procenim da situacija obecava rezultate i u onome u čemu mislim da sam bolji od drugih. Ako to znači da sam “specijalista za nemoguce poslove” – tako me nazivaju ljudi iz moje okoline – utoliko bolje. Naizgled nemoguci poslovi su ponekad veoma moguci i obrnuto.

Do kakvog zaključka dolazite posmatrajuci odnos matica zemalja regiona bivše Jugoslavije prema svojoj dijaspori?

Ako mislite na moje pokušaje posredovanja medju vladama i narodima na prostoru bivše Jugoslavije, moram reci da su moji zaključci uglavnom negativni. Jedna srednje velika i srednje razvijena država podeljena je na nekoliko, ne voljom svojih naroda, vec voljom svojih nacionalnih elita. Rezultati su ratovi, razaranja, masovna beda, hronična korupcija, loše privredne perspektive posvuda. Političke elite na vlasti nisu previše spremne da slušaju ni želje svojih birača ni moje dobronamerne savete. Pričajuci da žele u Evropu i da žele saradjivati sa recimo Fincima i Dancima, te političke elite uspevaju da ne saradjuju ni sa prvim susedima.

Kakav je Vaš pogled na strategije vlada pomenutih zemalja u oblasti privlačenja stranog kapitala ?

Ako se to može nazvati strategijama, onda je moja ocena : malo, nedovoljno, loše. Kasni se svuda i u svemu. Tranzicija na našem prostoru traje bar dvostruko više nego drugde. Privatizacija je haotična i divlja, uglavnom služi bespravnom bogacenju i stvaranju nove klase. Politička stabilnost je još na niskom stupnju i lako se može pretvoriti u nove sukobe, bar na pojedinim kriznim tačkama. Gotovo nigde ne stvara se pravni okvir koji bi stranom kapitalu garantovao sigurnost, da ne govorim o pogodnostima. Više se računa na humanitarnu pomoc i na donacije, nego na mogucnosti sopstvene privrede i radnu sposobnost stanovništva.

Kakva je po Vama uloga biznisa i vladajuceg menadžerskog profila u regionu, i nasuprot njoj, kakva je uloga poslovnog sveta dijaspore, u odnosu na ostvarivanje uspešnog procesa regionalizacije ?

Ako se pojam biznisa shvati ispravno – kao poslovanje koje istovremeno koristi i pojedincu i zajednici onda ga na našim prostorima ima premalo za napredak. Ima sposobnih ljudi, razume se. Ali je mnogo više onih koji, manipulacijom politike i nacionalnih osecanja, ostvaruju značajnu ličnu zaradu u korist opšte štete. Vlasti ih ne sprečavaju u tome ili to ne čine organizovano i dosledno. Poslovni svet dijaspore na neki čudan način podleže lošim domacim navikama i običajima. Previše se meša u politiku, ne pomaže stvaranju zdravih poslovnih shvatanja koja ce dovesti do zdravih ekonomija.

Osnivač ste i predsednik Fondacije za mir i rešavanje kriza. Poznati ste po svom projektu iz 1992. godine “Predlozi za novu zajednicu republika bivše Jugoslavije”. Gde ste prisutni danas, kada Fondacija proslavlja svoje deseti rodjendan?

Fondacija je nastala na početku rata kao izraz otpora tom ratu i destrukciji koja je svuda vladala. Nasuprot ideji podeljenosti i zavadjenosti, branila je ideju zajedničkog rada, organizovanja i napredovanja. U vrtlogu strasti i mržnje, prouzrokovanih propagandama nacionalnih elita, ta ideja je mnogima izgledala utopistička. Sada je realnost, nasušna dnevna potreba – i imperativ za sutra. To danas tvrde čak i one političke elite koje su izazvale destukciju Jugoslavije. “Nova zajednica republika bivše Jugoslavije” svakako nece biti politička, još manje ideološka, ali ce biti ekonomska i možda polivalentno kulturološka – u okviru Evropske unije. Manje je važno što mi iz Fondacije prilikom proslave desetogodišnjice možemo reci da smo bili u pravu. Važnije je da naša ideja – i čitav korpus ideja koje iz nje proističu – postanu pravac kojim ce se kretati države nastale iz bivše Jugoslavije.

U publikaciji “Rasprava o projektu Borisa Vukobrata” objavljenoj 1993. godine na Ohridu, Vi ste u svom obracanju istakli dve stvari na koje bih volela da stavim akcenat: prvo, “De facto proces regionalizacije se vec dešava, ali se ne dešava na pravom mestu, jer nije organizovan”, i drugo, “Ideja regionalizacije upravo jeste u tome da gradjani sami odlučuju o pitanjima koja ih se tiču…” Nazirete li da sazreva situacija koja bi u regionu omogucila ostvarenje ideje regionalizacije onako kako je Vi vidite?

Umesto da se racionalno regionalizuje i time reši bar deo svojih unutrašnjih problema, bivša Jugoslavija se raspala po šavovima granica republika, novih nacionalnih država, koja su sa svoje strane bile uzrok ratovima za teritorije. Danas se sve te države ponovo – ili sa bar jednom decenijom zakašnjenja- nalaze pred imperativom regionalizacije, ako hoce da postanu gradjanske, demokratske i evropske. I Srbija i Hrvatska i Makedonija i Bosna i Hercegovina. To pitanje se previše politizuje, oko njega se ponovo konfrotiraju stare političke snage i anahrone ideologije. Evropske regionalizacije su dugački procesi i daleko od toga da su završeni: oko toga ce se prosuti još more reči i argumenata. Ali sve se dogadja bez rata. To je najmanji zahtev koji se može uputiti stvaraocima naših regionalizacija.

Za kraj samo bih Vas upitala koja bi bila Vaša poruka mladima koji žive u regionu zemalja bivše Jugoslavije?

Ostanite tamo gde jeste, ako to ikako možete. Borite se političkim sredstvima za promene zakona, običaja i mentaliteta, pokušajte da napravite svet u kome cete sutra živeti. Ako ste u inostranstvu, razmislite da li se možete vratiti i kako možete pomoci.

YU Business World revija – Februar, 2002. godine
Piše: Mirjana Prljević

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>