POSLEDNJI JE ČAS ZA PROMENE

Za Jugoslaviju je poslednji trenutak da se spašava šta se spasiti može. Ali to podrazumeva da do svakog gradjanina u sadašnjoj Jugoslaviji i pre svega Srbiji dopre svest da od režima Slobodana Miloševića više nema šta dobro da očekuje, smatra Vukobrat

Boris Vukobrat, poslovni čovek, Jugoslaven koji više od tri decenije živi u Parizu, predsednik firme « Copechim » i osnivač Fondacije za mir i rešavanje kriza, svojim angažovanjem u svetu biznisa dokazuje da je ovladao umešnošcu održavanja na površini i u uslovima svetske ekonomije. Godinama aktivan u rešavanju jugoslovenske krize, kao i u mnogim humanitarnim i mirovnim inicijativama, a odlično obavešten kako o našoj domacoj stvarnosti tako i o pulsiranju medjunarodne politike, pravi je čovek kome možemo da postavimo pitanje da li ima nade za Jugoslaviju?


Ima nade, ali ne treba verovati u čuda. Nažalost, Jugoslavija, onakva kakva je nekada bila, a bila je optimalna zajednica naroda koji su u njoj živeli, sa ugledom u svetu koji je nadilazio sve njene potencijale, vec godinama ne postoji. Njenom rasparčavanju i drastičnom smanjenju teritorije najviše su doprineli oni koji su sve vreme galamili kako čuvaju Jugoslaviju. Ali to su poznate stvari. Ovo što je preostalo može se sačuvati samo ogromnom mudrošcu i hitnim promenama bez odlaganja. Za Jugoslaviju je poslednji trenutak da se spašava šta se spasiti može. Ali to podrazumeva da do svakog gradjanina u sadašnjoj Jugoslaviji i pre svega Srbiji, dopre svest da od režima Slobodana Miloševica više nema šta dobro da očekuje, bez obzira na napore vlasti da nekakvom obnovom i izgradnjom pokažu kako brinu o narodu. Nema valjda još onih koji ne vide da se vlast pojačano trudi pred izbore, kada treba da dobije još jedan mandat, a zatim kao po pravilu ili započne novi rat ili radi samo u sopstvenu korist.

Mogu li opozicija u Srbiji i crnogorska vlast da spasu zajedničku državu ?

Opozicija U Srbiji je – opozicija. Ona nema ingerenciju vlasti. Nije isti status aktera iz Srbije i Crne Gore koji su nedavno na Svetom Stefanu započeli demokratski dijalog. Uzgred, taj dijalog je morao da počne mnogo ranije, a ne da kod Mila Djukoanovica ide jedan po jedan lider srpske opozicije, kako bi izvukao neki poen za sebe. Ali ono što može da pomogne to je da se javno pokaže da postoji nekakva saglasnost izmedju ljudi iz Srbije i Crne Gore, koji pripadaju demokratskom načinu razmišljanja. Da se vidi najpre, da bar oni žele zajedničku državu i da teže tome da ta zajednica bude ravnopravna, evropski orijentisana i da ne podvaja gradjane po bilo kom osnovu. Ako takav pristup postane dominantan, onda ce najveci broj ljudi da ga podrži kao sopstveno spasenje. Ako ljudi jedne zemlje žele njeno očuvanje, ona opstaje, ako ne, nema je više i tu nikakva sila ne može ništa.

Kako ocenjujete najnovije poteze režima u Jugoslaviji ?

To jesu vrlo krupni, razume se, katastrofalni potezi, ali u krajnjoj liniji to je ono što bi narod rekao : « plašenje mečke rešetom ». Ako je neko siguran u svoju poziciju, ako zna da je radio pošteno i u interesu naroda, on nema potrebe da izmenama Ustava i zakona propisuje način mišljenja, političkog ponašanja i sopstvenog održanja na vlasti. To rade samo oni koji vide da im je još malo ostalo, koji su izgubili samopouzdanje jer znaju da je kraj blizu. Tako se ponašaju uzurpatori, koji, sami sebi da bi lepše izgledali, lansiraju ogroman broj laži o sopstvenoj veličini, ugledu i principijelnosti, o nekakvim uspesima. Ne verujem da je ijedna jedina lepa reč o sadašnjem režimu, iskrena i spontana. Ali oni mogu još mnogo zla da donesu. Vidi se da nemaju nameru da odustanu od svog antidemokratskog puta. Nastojace na sve načine da izmanipulišu izbore i da zaoštre situaciju sa Crnom Gorom.

Svet je dosta grešio

Kakva može biti reakcija medjunarodne zajednice u slučaju primene sile u Crnoj Gori ?

Nimalo nežna. Medjunarodnom okruženju je vec dosta zla koja se stalno nanovo obnavlja na istom mestu i iz istih uzroka. Vec ima dovoljno naznaka da ce Crna Gora biti podržana u svojim naporima da se odupre agresivnoj politici Slobodana Miloševica. To treba shvatiti krajnje ozbiljno. To ne znači da se ohrabruje i podstiče separatizam, vec da se podržava orijentacija Crne Gore na demokratske reforme, okretanje tranziciji, obnavljanje saradnje u regionu. U slučaju primene sile sa bilo koje strane ništa dobro se ne može očekivati. Ako bi režim u Beogradu krenuo u takvu avanturu, onda bi to značilo da je spreman da igra na sve ili ništa, a to bi bila tragična igra u istorijskim razmerama.

Kakvo je Vaše mišljenje o dosadašnjem odnosu medjunarodnih faktora prema jugoslovenskoj krizi ?

Jasno je da je tu bilo mnogo grešaka. Od samog početka. Odgovorni ljudi u svetu i sami postaju svesni toga da nije svaka mera bila ispravna. Pogoto je sve više jasno da je odluka o prošlogodišnjem bombardovanju bila kontraproduktivna. Ali jugoslovenska kriza je višestruko komplikovana i često nije bilo potpuno jasno koje je rešenje najbolje. Iz toga su predstavnici režima u Srbiji stalno izvlačili argument da onda medjunarodna zajednica treba da ih pusti da oni rade kako znaju, da se niko ne meša i tome slično. Ali to u današnjem svetu nije moguce. U tome bi i trebalo da bude mudrost malih država da shvate da greške velikih opet više koštaju male. Tu je teško doci do idealne pravde i sa mnogo manjim problemom od jugoslovenskog. Postoji i jedna velika zabluda, a to je da je Zapad generalno protiv Srbije, ali su zato Rusija i Kina na njenoj strani. Niti je Zapad protiv Srbije niti bi se smelo olako zaključivati da ce Rusija uvek i u svim okolnostima podržati Srbiju sa sadašnjom vlašcu. Uz sve respekte prema uticaju svetske politike, ključ jugoslovenske krize je i dalje u Beogradu.

Očekujete li promene i kako da do njih dodje? Jesu li izbori moguci način?

Promene su neminovne, čak da to niko nece, a mnogo ljudi želi promene. Koliko ja znam, prema objektivnim istraživanjima velika vecina ljudi u Srbiji nije zadovoljna sadašnjim stanjem, a to je najbolji pokazatelj. Bilo bi naopako da nije tako. Zašto bi se neko mirio načinom života koji nema ni naznake bilo kakvog prosperiteta ? Pa i naši su ljudi osetili bolji život. Ali strategija promena mora da se gradi. Ona ne nastaje ničijom pojedinačnom voljom ili namerom, ona ne postoji negde na tajnom mestu, pa samo treba doci do nje. Svi stratezi privrednog ili političkog marketinga ili bilo kakvog promotivnog delovanja ce vam reci da se najpre treba suočiti sa sopstvenom pozicijom, odrediti ciljeve, metode, napraviti tim i – raditi. Naravno, lakše je reci nego raditi, ali druge nema. Izbori jesu najbolje rešenje, ali ko nije uradio ovo prethodno nema šta da traži ni na izborima. Ali ako se taj prethodni posao dobro, ozbiljno i jedinstveno uradi onda se može pobediti čak i na loše organizovanim i nedemokratskim izborima.

Opozicija se nije dovoljno trudila

Šta zamerate domacim akterima koji do sada nisu uspeli da promene stanje u zemlji ?

Vlast nije ni htela da menja stanje, a što se opozicije tiče nije se dovoljno trudila. Ja znam da se danas u demokratskim krugovima u Srbiji često čuje stav da opoziciju ne treba kritikovati jer nije trenutak, da to sada može da šteti. Konstruktivna kritika nikad ne može da šteti. Ja opoziciji u Srbiji želim sve najbolje i pobedu nad režimskim strankama. I ja, kao i sav narod, ne želim to zbog ovog ili onog lidera ili pojedinačne stranke, vec zbog dobrobiti cele zemlje. Konačno treba pokrenuti vrtešku smenjivosti vlasti, to bi značilo otvaranje vrata demokratije. Ali oni koji su deo političkog života moraju da se suoče sa sopstvenim greškama i propustima i da to učine javno. Ili ce promeniti način ponašanja ili neka puste druge. To je jedino rešenje. Pa i veliki deo naroda ce morati da se suoči sa svojim zabludama. Nisu Slovenci, Hrvati ili Albanci nekoliko puta birali Slobodana Miloševica, SPS i radikale. Svaki pojedinac ce morati da smogne snage da bar pred sobom prizna da je pogrešio i da napravi zaokret ako želi dobro sebi i svojoj deci. Ako se to desi, ako se opozicionari udruže i svesno i iskreno odaberu isti cilj i sredstva, pobedice. Koliko vidim sada bi jedinstvene liste bile jedino rešenje. Nadam se da ce do toga doci.

Vaša Fondacija za mir i rešavanje kriza, uključila se u široki pokret civilnog sektora koji teži promenama. Kolika je po Vašem mišljenju snaga tog pokreta?

Možda se ona na prvi pogled nedovoljno vidi, ali ta snaga je ogromna. U tom pokretu su ljudi koji su zainteresovani za rešavanje vrlo široke lepeze legitimnih interesa pojedinaca koje često ni mnogo demokratskija i organizovanija država ne može da ostvari svojim institucionalnim delovanjem. Radi se pre svega o kompletnom korpusu svih ljudskih prava. Dakle, nije to nikakvo pomodarstvo, vec izraz realnih potreba. S obzirom na okolnosti u kojima se živi u Srbiji, jasno je da mnogi ljudi radeci u sindikatima, nevladinim organizacijama, ekspertskim grupama i studentskim organizacijama, zapravo artikulišu i svoje političko mišljenje, bez obzira što to nije prevashodno uloga civilnog sektora. Ovaj pokret u kome učestvuje i naša Fondacija, zajedno sa Ujedinjenim granskim sindikatima « Nezavisnost », Narodnim pokretom Otpor i drugim organizacijama može mnogo da pomogne u stvaranju strategije promene i u konkretnim okolnostima – motivaciji za izbore i njihovu kontrolu na primer i dobro je da se na tome radi.

Vi ste kroz rad Fondacije, na čijem ste čelu, godinama prisutni na ovom prostoru, kao što ste nekada bili prisutni kao privredni partner jugoslovenskih preduzeca. Zašto ? Nije li lakše baviti se svojim poslom i uživati u rezultatima svoga rada ?

Ja nisam otišao iz svoje zemlje jer me ona ne zanima. Naprotiv ! Nikada joj nisam okrenuo ledja i prekinuo komunikaciju. Što je kriza bila veca sve više mi je bilo stalo da se nadju dobra rešenja i da se predupredi zlo. Zato sam i osnovao Fondaciju za mir i rešavanje kriza koja se više od osam godina bavi problemima Jugoslavije i šireg regiona. Poznato je da smo pokrenuli mnoge konkretne inicijative i akcije. Kako čovek može biti miran i spokojan kada zna šta se dešava u njegovoj zemlji, sa njegovim rodjacima, prijateljima, nekadašnjim poslovnim partnerima, uostalom sa svim gradjanima?

Mnogi ljudi želeli bi da Vas vide ovde, u Srbiji, u Jugoslaviji. Hoce li biti prilike za to? Može li se još više računati na Vas?

Više puta sam to rekao. Ja sam potpuno spreman da se posvetim prosperitetu svoga naroda i da pomognem koliko god mogu, pa ako to podrazumeva i povratak u zemlju i na to sam spreman. Da me ne bi neko pogrešno razumeo, nemam nameru da se kandidujem na predsedničkim izborima o kojima se sada toliko priča. Ali postoje i druge mogucnosti. Ja sa mnogim ljudima iz zemlje imam kontakte, znam sve šta se dešava, a i oni znaju moje mišljenje. Ja sebe ne smatram Mesijom i ne želim da me drugi tako shvataju. A o svim oblicima saradnje i mog ličnog angažmana, bio bi potreban vrlo ozbiljan i odgovoran razgovor.

DANAS – 31, Jul 2000. godine
Piše : Zoran Novaković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>