“PEŽO” DOLAZI SAMO NA SIGURNO

Francuski proizvodjač automobila pregovarao o saradnji i interes postoji, ali ce dogovor biti konkretizovan samo ako nadje odgovarajuce interese, ukoliko nema zakonskih smetnji i ako je sigurnost ulaganja zagarantovana

Jedan od najuspešnijih biznismena koji je u Evropu stigao sa jugoslovenskih područja, Boris Vukobrat upravo je završio prvu posetu Beogradu posle više od deset godina. Nije dolazio u SRJ, jer nije želeo da bude iskorišcen od režima Slobodana Miloševica, a nije mogao da učestvuje u privrednom životu, jer bi to mogao da radi samo ukoliko bi finansirao vladajuci režim. Za odlazak iz SFRJ se odlučio posle 242 podnete molbe za posao i samo jednog dobijenog odgovora – negativnog. Danas živi u Parizu.

- Na radi se o tome da ja nisam hteo da dodjem, nego o tome da su se na ovom prostoru dešavale takve stvari, koje su mogle da dovedu pod znak pitanja moje dalje prisustvo na ovim prostorima. Imali smo na vlasti loše ljude, koji su imali instrumente sa kojima su mogli da vas potroše za jedno pre podne, a moja sloboda nema cenu – priča za “Vesti” Vukobrat na kraju svog boravka u jugoslovenskoj prestonici.

Prema njegovim rečima, jedva da je čekao da se ponovo pojavi u gradu svoje mladosti, ali je i sam tome doprineo stvarajuci uslove za dolazak, preko svoje Fondacije za rešavanje kriza, koja je i te kako bila aktivna u svim prethodnim dogadjajima.

U “Zastavi” znaju da rade

- Prvi me je primio predsednik SRJ Vojislav Koštunica. Došao sam ovde u prostor koji mene zanima i koji se zove ekonomija. Mene interesuju ekonomski aspekti i gde ja mogu, sa onim što znam i šta mogu da uradim, ponovo da nadjem svoje mesto i svoj ekonomski interes. Šta sam ja ponudio predsedniku Kostunici? Ponudio sam ono što nema vrednost – moralni kredibilitet, sve ono što naš moralni i poslovni kredit predstvalja u Moskvi, Parizu, Londonu, Vašingtonu. To je ono što je ovom prostoru danas najpotrebnije. Tek posle toga dolazi moj profesionalni interes – nafta, naftni derivati, gas, petrohemija – ističe Vukobrat.

Prilikom jednonedeljnog boravka u Srbiji, Vukobrat je imao susrete sa potpredsednicima Vlade Srbije i Jugoslavije, kao i sa pojedinim vojvodjanskim funkcionerima. Najvecu pažnju je, medjutim, izazvala njegova poseta Kragujevcu, koju je nazvao misijom dobre volje.

- Nisam stručnjak za automobile, ali sam sticajem okolnosti u očima francuskog poslovnog sveta neko ko se smatra dobrim poznavaocem prilika na Balkanu. “Pežo” je vodio pregovore sa “Zastavom” o saradnji, o participaciji, o svemu i svačemu. Interes sigurno postoji, ali on ce konkretno biti realizovan u saradnji ukoliko “Pežo”, ili neko drugi, nadje odgovarajuce interese, ukoliko nema zakonskih smetnji, ako mu je sigurnost ulaganja zagarantovana i ako profit može da mu bude veci nego na drugom mestu. “Zastava” ima industrijski kompleks, 200 godina industrijskog iskustva, kvalitetnog radnika, tehničara i inženjera koji znaju da proizvode automobile i to “Pežo” zna. Na nesrecu, naš radnik ovde dobija 100 do 200 nemačkih maraka, a radnik “Pežoa” osam do deset hiljada franaka, i to je interes. Sasvim je sigurno da, dugoročno, nije cilj ove sredine da mu radnik beskonačno prima 100 maraka, vec da svi živimo manje-više kao i u Evropskoj uniji – govori o svojoj poseti “Zastavi” naš sagovornik.

Čudesna zgrada “Naftagasa”

Vukobrat je imao razgovore i sa rukovodstvima “Energoprojekta” i “Naftagasa”. Što se tiče “Energoprojekta”, Vukobrat iznosi činjenicu da se interes ovog preduzeca poklapa sa onim tržištima gde je on prisutan, a radi se o Rusiji i Africi.
- Bio sam u Novom Sadu, u poseti « Naftagasu » koji ima ogromnih problema, ali zato ima zgradu kakvu ja nisam video na mnogo bogatijim prostorima. Sa njima sam razgovarao o problemima koje imaju i koji se tiču njihovih ogromnih dugovanja – kaže Vukobrat.

Vukobrat ne nudi nikakav čarobni napitak za oživljavanje srpske privrede, ali rešenje vidi u radu i sagledavanju stanja u kojem se Srbija i SRJ danas nalaze.
- Mi pre svega poslednjih deset godina uopšte nismo radili, a poslednjih 30 godina smo radili neadekvatno. Naši ljudski kapaciteti su tehnološki prevazidjeni i automatski su naši proizvodi preskupi. Čini mi se da se nalazimo u situaciji u kojoj su se nalazili Japan i Nemačka posle Drugog svetskog rata. To ima i svojih prednosti, jer ukoliko krecete od nule, necete krenuti sa zastarelom tehnologijom, nego cete gledati da kupite najbolje i najaktuelnije ili tražiti od nekoga ako hoce da vam pomogne – kaže ovaj poznati biznismen.

Govoreci o onome čime Srbija i SRJ raspolažu, Vukobrat prvo na umu ima poljoprivredu.
- Naša zemlja je u stanju da ishrani svih osam miliona stanovnika SRJ i još dva, tri ili četiri puta toliko. Mi nismo Irak, jer on mora da uveze svaki gram hrane. Kada nam je bilo najteže tokom proteklih godina, mi smo imali za izvoz osnovne proizvode – žito, kukuruz, meso i šecer. Nama ce poljoprivredni viškovi omoguciti da pokrijemo kupovinu osnovnih energenata koji su nam potrebni za ono što želimo da se opredelimo – govori on.

Najteže tek dolazi

Vukobrat ne voli da govori o pomoci i čudi se otkud tolika pomoc, a narod živi sve teže i teže. Po njemu, nisu potrebne donacije, vec ljudi moraju najpre da pomognu sami sebi. Kada je reč o investicionom fondu u koji bi bila uključena dijaspora, Vukobrat kaže što da ne, ali pod uslovom da bude mira, reda i mnogo rada. Uporedo sa ekonomijom, Vukobrat je vodio bespoštednu borbu i protiv nacionalizma bez obzira radilo se o slovenačkom, hrvatskom, albanskom, francuskom ili srpskom.
Mi nismo imali gradjanski rat, jer gradjani nisu hteli da ratuju. Nismo imali ne religijski rat, ali pogledajte ulogu katoličke crkve u Hrvatskoj i u BiH, ili ponašanje SPC koja posvecuje topove generala Ratka Mladica i predsednika RS Radovana Karadžica koji pucaju po civilnom stanovništvu Sarajeva, Tuzle. Znam da cu se ovom izjavom zameriti SPC, ali ona i srpski narod moraju sebi da postave masu pitanja. Može se shvatiti, ali se ne može opravdati. Ne govorim o kolektivnoj krivici vec o kolektivnoj odgovornosti. Nije se radilo ni o gradjanskom, niti o religijskom ratu, vec se radilo o autokratama i njihovoj borbi za vlast. Bogu hvala da smo izašli iz tog tunela. Najgore smo prošli, ali bih rekao da nam najteže predstoji.

VESTI – 24, Februar 2001. godine
Piše: N. Kulacin

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>