OVA ZEMLJA JE PROTEKTORAT

Boris Vukobrat, jedan od poznatijih Jugoslovena iz dijaspore, boravi ovih dana ponovo u Beogradu. Prvi njegov dolazak u zemlju, posle desetogodišnjeg “dobrovoljnog izgnanstva” zabeležen je u februaru prošle godine. Vukobrat je tada odlučio da je vreme da poseti zemlju, jer je vreme totalitarnog režima bilo završeno. Došao je sa željom da pomogne ekonomske reforme u zemlji i vratio se razočaran u Pariz.

O razlogu za ponovni dolazak objasnio je u razgovoru za « Blic nedelje  »

Prvi put posle deset godina došao sam u Srbiju u februaru prošle godine. I to u kom smislu? Da vidim šta bih ja sa ovakvim iskustvom, eventualno mogao da učinim u domenu u kome radim: energetika, nafta, naftni derivati, gas…i sa druge strane medjunarodna trgovina. Kada se ona odvija medju bednima, ona se uvek odvija kroz trampu. Mi smo bili specijalisti za nemoguce poslove: imate potrebu za svačim, a nemate to čime da platite. Naš posao je bio da nadjemo način na koji možete da dodjete do onoga šta vam treba i da saznamo čime bismo to platili. I, naravno, da mi zaradimo u tome. Pojavljujem se da to vidim i snimim. Moj prvi susret je bio sa Naftnom industrijom Srbije, tada je v.d. direktora bio Joca Vulic, raniji direktor Rafinerije u Novom Sadu. Srecem se sa njime u devet sati ujutru. U 15 časova imam zakazan sastanak sa Vojislavom Koštunicom. Znači, vracam se u Beograd, da bih u 16 časova saznao da je srpska vlada donela odluku da je sve što se odnosi na naftu i energetiku državni monopol. Ima tu neke logike, jer država treba da uvede red. Medjutim, oni daju veoma čudno objašnjenje za tako nešto. Rekli su da je monopol sredstvo za sprečavanje korupcije, a mi znamo da je monopol izvor svih korupcija. Na tom planu meni je jasno stavljeno do znanja da nemam šta tu da radim. Čim se nadjete licem u lice sa vlašcu, to više nisu tržišni odnosi.
Zatim su me ljudi iz Kragujevca, kojima je stalo do suštinskih interesa njihovog grada i regije, zamolili da dodjem, s obzirom da sam u njihovo ime ranije razgovarao sa « Pežoom » u Parizu. Razgovarao sam sa ljudima i oni se pokazali odredjen interes da ponovo razmotre to pitanje. Onda su me ljudi iz Opštine u Kragujevcu zamolili da dodjem i da porazgovaram sa ljudima iz « Zastave ». Pristao sam, ali sam rekao da nemam mandat ni « Zastave » ni « Pežoa » i da ja pre svega nisam stručnjak za to, vec čovek dobre volje. U tom svojstvu odlazim u Kragujevac. Sastajem se sa svima sem sa novim generalnim direktorom. Dogovorio sam se sa ljudima da bi što pre trebalo da se organizuje sastanak u Parizu, da bih ja sutradan pročitao u novinama da ja tu nemam šta da radim, jer me niko nije delegirao. A to izlazi iz usta novog predsednika « Zastave ». Verovatno on to nije izjavio sam, vec mu je rečeno šta da kaže.

Na ta dva primera se jasno stavlja do znanja da ja nemam šta da radim ovde, iako smo jedan od važnih faktora u domenu medjunarodne trgovine naftom i energetikom. Odsutni smo sa ovih prostora, kojima je i te kako potrebno ono što vlast sve vreme tvrdi da pozove dijasporu i uzme iz nje sve što vredi.

Niko ne primecuje da nas (dijaspore) ovde nema godinu dana. Sa druge strane, društvo mi kaže : bio onaj ministar, bio ovaj ministar…puni ih je Pariz non-stop. Niko nije našao za shodno ni da me priupita za mišljenje. Onaj koji se brine o interesima svoje zemlje obično je zainteresovan da čuje mišljenje onih koji o tome nešto znaju.

I pored ružnih iskustava, vi ste ponovo u Beogradu. Da li to znači da cete ipak pokušati da nadjete svoje mesto i da li imate neke konkretne planove ?

Kao što rekoh, ja sam pesimista duha i optimista volje. Planova imam i to velikih. Medjutim, to nisu planovi za danas ili za sutra, to su srednjoročni i dugoročni planovi. Ipak, danas nisam zbog toga ovde. Proslogodišnja poseta je bila isključivo ekonomske prirode. Razgovarao sam sa ministrima i sa Koštunicom sa molbom da se da prioritet projektima ekonomskih zakona u Saveznoj i Republickoj skupštini, pa da iz toga idu ovakvi ili onakvi politički projekti. Da li su me slušali, ne znam, ali znam da me sigurno nisu čuli. Ništa se od svega toga nije desilo, jer su oni imali druge prioritete.

Ovaj put sam došao povodom desetogodišnjice Fondacije za mir (na čijem čelu se nalazi Vukobrat) i tom prilikom smo organizovali još jedan od skupova koji ima za cilj da napravimo rezime. Došli smo do toga, da mi ovde, vec punih 15 godina, živimo sindrom ličnosti. Mi se ne pitamo šta nam nudi neki političar ili politička partija, nego se bavimo bojom njegovih očiju, sa kim se posvadjao…nama to zauzima čitav deo prve scene. A šta on nama nudi sutra kad se pojavi na vlasti i kad u rukama bude imao makaze da kroji našu sudbinu na ekonomskom i političkom planu, mi se za to ne interesujemo. Šta rade lideri 18 partija ? Svi oni imaju programe, a ja se pitam da li su oni te programme čitali. Tu je osnovno pitanje. Kad za nekog glasate, vi njemu delegirate svoj suverenitet, da u vaše ime odlučuje u onom telu za koje ste ga izabrali. Poslali ste ih u Skupštinu, a oni sutra zaboravili za šta ste ih poslali, jer njima vlast služi da bi rešavali vlastite probleme, a ne da ispunjavaju obecanja zbog kojih su tamo stigli.

Mi smo se više bavili Mirom i Slobom, nego što smo se bavili zlom koji su nam oni naneli. Gledam kako se srpski narod ponaša prema svome dželatu, koji ih je upropastio. Kažu: “Vidi kako im je pokazao, vidi šta im radi na tom sudu. Pa on je pravi.” Zaboravili su da ih je “taj pravi” ovde doveo, da njihova deca nemaju šta da jedu, da nemaju buducnosti.

Znamo šta nam se desilo sa ljudima prošle vlasti. Šta mislite da ce nam se desiti sa ljudima nove vlasti i gde idemo sa ovakvim načinom razmišljanja, rada, rukovodjenja državom ?

Sigurno ne idemo ničem dobrom, jer kad vidim šta se dešava, konstatujem da se ljudi koji u rukama imaju našu sudbinu mnogo više bave strategijom kako da zadrže vlast, kako da je ojačaju, kako da eliminišu sve one koji im smetaju, nego što se bave time kako da doprinesu tome da nam bude bolje na ekonomskom i socijalnom planu.

Koliko se prostora u štampi posvecuje slanju ovih nesretnika u Hag. Pogledajte u kojoj smo ponižavajucoj poziciji, da sve što radimo radimo kroz uslovljavanje. O kom suverenitetu mi govorimo ? Mi smo u suštini, neformalno, neki protektorat. Sve ono što smo mogli sami da rešimo, bez pritisaka sa strane, nismo rešili. Pitam se da li ima nekog u ovoj zemlji ko suštinski razmišlja o nacionalnom interesu ovog naroda i ove zemlje.

Sve uredbe, zakoni, pa i ovaj o Hagu, navodno se donose u cilju ekonomske stabilnosti naše zemlje, a ekonomska stabilnost trenutno zavisi od dve stvari : donacija i stranih investicija. Investicija nema i šta, po vašem mišljenju, treba da se uradi da bi strani kapital došao i do naše zemlje ?

Iako ima puno interesenata koji bi ovde uložili, novac još nije stigao. Razlog je to što svi oni zakoni koji je trebalo da budu doneseni na tom polju, nisu usvojeni. Novac traži političku stabilnost. Ako nema mira, nema reda, nema ni rada. Mogu svoj novac da uložim i u Australiji i Americi. Imam želju da ga uložim ovde. Ali mi uslovi ne dozvoljavaju. Kada sam bio ovde, zamolio sam sve relevantne ljude da daju prioritet ekonomskim zakonima, da bismo što pre došli ovde sa novcem. Nikakve prednosti u odnosu na prošlu godinu ne vidim. Necu da ulazim u to čija je to greška.

Ranije ste izjavili da godinama pokušavate da saznate šta je to državnički posao, da biste mogli njime da se bavite kada osetite potrebu da pomognete svojim sunarodnicima. Da li planirate da zvanično udjete u političke vode ?

Nikad nisam bio kandidat nijedne političke opcije i nikad necu biti. Sa druge strane, ja nisam ni rodjen u Srbiji. U ovoj sredini mogu da budem samo čovek dobre volje koji ce da pomogne reforme na ekonomskom planu. Mogu da se uključim u sva ona dogadjanja koja imaju političku dimenziju. Jer, ako ste u domenu strateške ekonomije, postoji i politička dimenzija. Mogu da pomognem radeci ono što znam. To ne znači da treba da budete premijer, ministar, poslanik ili predsednik republike. Oni moraju da imaju ekipe stručnjaka. Osnovni problem nije ko, nego šta. Šta se nudi. Treba da se odredjujemo u odnosu na šta, a ne u odnosu na ko.

Na početku razgovora ste me upitali koga ja podržavam od političkih stranaka. Sad moram ja vas isto to da pitam.

Nijednu. Ja se ne opredeljujem za nekoga, vec za nešto. Odredjujem se u odnosu na projekat, a ne u odnosu na ličnost ili partiju.

Da li u našoj zemlji postoji ijedan projekat za koji biste se vi odlučili ?

Ni za jedan. Jer oni koji ih nude, ako ih nude…ja ni jedan nisam video…nijemi se obratio. Ne mislim da ovde bilo šta menjam političkim sredstvima. Stvari ce se same od sebe iskristalisati. Kada se ispostavi da je kraj ovakvom razmišljanju i kada narod shvati da bez rada ne možemo, a mi ne radimo ništa vec tri decenije, kada bude došlo do budjenja, tada ce ljudi kao ja imati šta da rade.

Šta za našu zemlju danas predstavlja dijaspora ?

Postavlja se pitanje ko je dijaspora. Vi nemate jednu dijasporu. Imate dijasporu izmedju dva svetska rata, zatim dijasporu posle Drugog svetskog rata, koja je vec politička dijaspora, i imate dijasporu treceg talasa, koju su Miloševic i njegova ekipa oterali iz ovih voda. Mnogo školovanog sveta je otišlo. Te tri dijaspore izmedje sebe nemaju ništa zajedničko. Svim našim dijasporama je svojstven sindrom koji je poznat i ovde kod kuce – 36 Srba, 37 partija. Prema tome, nisam čuo da se negde održao skup Srba iz dijaspore, a da se na kraju nisu posvadjali. Nemoguce je da od dijaspore očekujete da ima zajednički stav.

To nas dovodi do drugog problema, jer se naša sudbina uglavnom kroji negde drugde. Ako nam je dijaspora takva kakva jeste, kako mi uopšte možemo da lobiramo kod zapadnih struktura da donesu odluke koje ipak idu u našu korist?

Kad se kaže u funkciji nas, šta smo to mi. Da li mi kod kuce znamo šta hocemo? I kad bi se kojim slučajem dijaspora složila da radi u interesu onoga što vi nazivate “nas”, za koje “nas” bi ona radila? Za jednog Šešelja i njegov lični način vidjenja stvari, za jednog Koštunicu, za jednog Djindjica…Kad god se govori o dijaspori, govori se o njenoj funkciji u korist onih koji su na vlasti. Ranije je to bio Miloševic. Sada je osnovan neki Savet dijaspore u kome ima nekoliko predstavnika iz dijaspore, nekoliko predstavnika odavde. Kakav mi je to savet dijaspore u kome sede ljudi iz zemlje. Pa jasno je da je ta akcija smišljena da bi tom dijasporom pokušalo da se upravlja. Ali za koga ?

Za koje ciljeve i za koji narod oni treba da rade. Ako narod ovde nije u stanju da pošalje jasnu poruku koji su njegovi vlastiti prioriteti? Da li je ovaj narod odavde poslao nama koji radimo tamo od jutra do mraka neku poruku? Kada meni ovaj narod pošalje poruku da je spreman da radi, onda cemo imati nekoga ko ce mu pokazati put. Ne možete da pomognete nekome ko ne zna šta hoce.

BLIC Nedelje – 14. April, 2002. godine
Piše: Ana Čubela

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>