DATI VREME VREMENU

Zašto dijaspora okleva sa investicijama ?

Životopis Borisa Vukobrata je arhetip “Zapadnog sna” za mnoge Balkance: Dete iz multikulturne sredine, mlad napušta zemlju kao politički nepodoban, sa pozajmljenih 200 “švajcaraca” odlazi u Pariz gde radi slabo placene poslove, paralelno studirajuci. Zapošljava se u maloj firmi koju ubrzo preuzima i svojim poslovnim uspesima na terenu medjunarodne trgovine naftom, derivatima i petrohemijskim proizvodima, posebno sa zemljama “istočnog lagera”, zaslužuje Orden Legije časti. Firma o kojoj je reč (Copechim) je pod njegovim vodjstvom dosegla vrh piramide evropskih kompanija koje se bave trgovinom nafte.

U vremenu raspadanja zemlje i iluzija, osniva Fondaciju za mir i rešavanje kriza, veoma se aktivno politički angažuje na ovim prostorima, galvanizujuci mržnju šovinista svih boja. Istovremeno, fnansijski podržava mnoge humanitarne, kulturne i obrazovne projekte i pojedince sa ovih prostora.

2000. godine je kandidovan za Nobelovu nagradu za mir.

Koloritan u izražavnju, ne plaši se lirske leksike otkrivajuci svoju pravu ljubav – filozofiju. Očigledno je da bira publiku koja ce ga razumeti – nikad se ne dodvorava masama. I pored izražene diplomatičnosti u javnim nastupima, ne libi se da kritikuje nove vlasti zbog zastranjivanja i kašnjenja u reformama.

Da li ste, u svetlu najnovijih dogadjaja, promenili oštre stavove o tempu promena u našoj zemlji na putu ka idealu slobodnog tržišta ?

Kritičan sam zato što mislim da treba požuriti sa promenama. Do sada se kasnilo po svim važnim pitanjima, od sada bi moralo da bude obrnuto. Ali ovog puta, umesto kritike – iznete u mom intervjuu za Ekonomist magazin – dajem predloge. Medjunarodne ekonomske odnose treba što pre urediti. Treba dovršiti pregovore sa inostranim poveriocima i znati tačno šta se i kome duguje i kako ce se to vracati. Moraju se popraviti ekonomski odnosi sa susedima. Makroekonomsku stabilnost ne treba vezivati samo za stabilan kurs dinara. Privatizaciju treba dovršiti, učinivši je jasnom. Mora se popraviti pravna zaštita privatne svojine što bi bila garancija i domacem kapitalu i onom koji ce doci spolja. Postojeca preduzeca treba prestruktuirati. Treba pomoci osnivanje novih preduzeca i ne treba sprečavati bankrotstva onih koji stoje loše. I najzad, kada završi posao donošenja zakona i kontrole njihovog sprovodjenja, država bi trebalo da prestane da se meša tamo gde joj nije mesto i da počne da se bavi svojim poslom.

Preduzece « Copechim » na čijem ste Vi čelu je, pre desetak godina, imalo godišnji promet od 1 mlrd. dolara sa tadašnjom SFRJ. Ovih dana ste ponovo otvorili svoje kancelarije u Beogradu, Zagrebu, Skoplju. Da li se, planirajuci buducnost, « osvrcete » ka prošlosti kao podsetniku ?

Više puta sam rekao da se kod nas od prošlosti nema bog zna šta naučiti osim jedne važne stvari : šta i kako ne treba raditi. Ako ne ponovimo greške, necemo imati ni ponovljene posledice tih grešaka koje su danas svakom vidljive. Ipak, nije sve iz prošlosti za odbacivanje – nekada je postojalo jedinstveno unutrašnje tržište, doduse ideološki nadgledano i zašticeno sistemom političkih i carinskih mera. Funkcionisalo je nekako i na tom tržištu su se mogli praviti poslovi. Šteta što je, umesto da se transformiše u nešto modernije, surovo razbijeno ratovima. Jedno takvo, novo balkansko tržište, oslobodjeno ideologije i nacionalističkih resantimana, samim tim i faktor stabilnosti u regionu, bilo bi naša ulaznica za Evropsku Uniju. I samoj Evropi potrebni smo tek sa tim tržištem koje je izazov za njihove investitore i proizvodjače ali i prilika za nas da, postavši imucniji i sigurniji, sačuvamo svoje osobenosti.

Poslovno ste mirovali u Srbiji duže od dve godine nakon 5. oktobra, iako bi se od politički angažovanog biznismena očekivala brža aktivacija. Koji su razlozi za to ?

Dolazio sam, procenjivao prilike, razgovarao i pregovarao, nudio značajne projekte, predlagao kako da se reše neki dugovi i kako da se, recimo, nafta dobije jeftinije. Pokazao sam više nego dobru volju, na stranu izgubljeno vreme. Ali dobre volje nije bilo s druge strane. Pretpostavljam da su tako prolazili i ostali poslovni ljudi iz dijaspore, ako vec nisu imali posebne veze sa onima koji su odlučivali. Promenila se vlast, došli su novi ljudi ali je stari sistem funcionisao i dalje, korumpiran i koruptivan, ksenofobičan i nepoverljiv prema svemu što dolazi spolja a otvoren samo na rečima. Nijedan moj predlog nije prihvacen i čak mislim da nije ni razmatran ozbiljno. Niko ne može sa jednom sredinom saradjivati na silu i jednostrano. Zato sam, kako bi rekao Miteran, dao vreme vremenu. Kako se sistem bude menjao, tako cu se i ja aktivirati na prostoru na kojem bih, ponavljam, rado saradjivao.

Obnavljanje Vaše kancelarije u Beogradu se poklopilo sa liberalizacijom režima uvoza naftnih derivata. Slučajnost, dobar tajming, obaveštenost ili nešto četvrto ?

Trudim se da u mojim poslovima ne bude slučajnosti. Obaveštenost se podrazumeva. Pitanja i procene dolaze nešto pre odluke. Obnavljanje kancelarije u Beogradu je još jedan dokaz da želim da poslujem sa Srbijom i da se nadam da ce to poslovanje uskoro početi u nešto širem obimu. Onako kako treba i uz poštovanje zakona, pravila i dobrih običaja. Ne tražim privilegije ali se svakako necu dati ucenjivati. Dosadašnje uzdržavanje od poslovanja sa ranijim režimom i njegovim derivatima pokazuje dovoljno jasno da ne prihvatam bilo kakve uslove niti bilo koje partnere. Nemam potrebe za tim.


Nazivaju Vas “čovekom za nemoguce poslove”. Hocete li se aktivnije i rizičnije prihvatiti posla promene ekonomske klime na ovim prostorima, ili cete biti “samo još jedan poslovni čovek iz inostranstva”?

Tranziciju prema tržišnoj privredi možemo izvesti ako podjemo od dva osnovna principa koji se prožimaju: demokratija u ekonomiji znači demokratiju u društvu. Demokratija ne može postojati bez ekonomskog liberalizma, bez slobodnog tržišta i bez ljudi koji žele da budu slobodni ali i odgovorni. Mislim na vecinu, ne na sve. Demokratija nije samo reč i samo forma: ona je ispunjena živim sadržajem koji se menja u skladu s nekim osnovnim pravilima. Ne tako što se menjaju partije na vlasti, vec tako što se menjaju programi kojima političke garniture dolaze na vlast i koje moraju pokazati rezultate da bi tamo ostale još jedan mandat. Ako neko ima potrebu za mnom, ako smatra da mogu pomoci u tom neizbežnom poslu demokratizacije privrede i društva, spreman sam, svakako. Ali sam se necu nametati.

Veoma ste angažovani na dodeli stipendija mladim ljudima iz prirodno-matematičkih nauka. Da li planirate slične projekte za mlade biznismene i menadžere – ljude poslovnog profila koji je Srbiji u ovom trenutku najpotrebniji?

Stipendije smo brojnim našim mladim ljudima davali bez ikakvih uslova, osim onih uobičajenih: da budu dobri studenti. I jednim posebnim: da posle završetka studija svoje znanje stave na raspolaganje sredini iz koje potiču. Ako ih tamo neko želi i hoce, razume se. Ono što se grubo naziva “odliv mozgova” proces je sa dugoročnim posledicama koje mogu postati nepopravljive i koje ce, u svakom slučaju, napraviti značajnu štetu. I država i organizacije i političke partije i pojedinci, morali bi preuzeti sve što je u njihovoj moci – a nece biti da niko ništa ne može da uradi – da se to spreči i da mladi i sposobni ostanu tamo gde mogu stvoriti jedan bolji svet, efikasniju i moderniju državu i liberalnije društvo. Ali, osim lepo sročenih fraza na tu temu, ne primecujem neku širu akciju. U medjuvremenu, i naše ce stipendije nekom pomoci.

Kakve komparativne prednosti mi danas i sutra imamo, kao pojedinci i kao tržište u celini, u odnosu na druge regione i države. I da li ih uopšte imamo ?

Imamo jednu prednost : to je radna sposobnost naših ljudi. Ona je, za mene, nesumnjiv kvalitet koji treba iskoristiti. Na koji način je upotrebiti, kako prodreti u evropsku i svetsku podelu rada ? Tu počinje uloga onih koji znaju kako stvari stoje kod kuce ali koji znaju i kako stvari stoje u svetu i u metropolama kapitala. Bez tih znanja ne možemo se pomaknuti s mesta, ma koliko se pričalo i obecavalo. Proizvodicemo ono što možemo i na način na koji možemo i tražicemo, što pre, put u svet i pod što boljim uslovima. Tome treba da služi moje iskustvo, kao i iskustva mnogih drugih koji ce, svojim imenom i svojim poznavanjem uslova kod svetskih banaka, zainteresovati kapital i njegove upravljače za naše proizvode. Ako stranog partnera zainteresujete za svoje proizvode, onda cete ga zainteresovati i da ulaže u ono što mu odgovara. Mi imamo šta da proizvodimo, šta da ponudimo drugima, šta da razmenimo.

Na kraju, šta savetujete onima koji počinju poslovnu karijeru danas u Srbiji – novoj, mladoj klasi menadžera i preduzetnika? U kojem pravcu smatrate da ce se, strukturno, razvijati Srbijanska privreda?

Bez mira, reda i rada nema napretka, nema boljeg života. Mir znači da cemo probleme rešavati bez rata, pregovorima i strpljivim usaglašavanjem interesa, potpisivanjem dobro promišljenih ugovora i pridržavanjem onoga što se potpisalo. Red ne znači nametanje tudje volje i nasilje, vec uspostavljanje koncenzusa izmedju nas samih, dogovor zainteresovanih i ravnopravnih. Sve to je nemoguce bez rada, svakodnevnog i upornog rada ljudi koji su shvatili da su siromašni i da se samo radom mogu izvuci iz siromaštva i živeti lakše i dostojnije nego do sada. Kad to shvati svaki pojedinac koji sebi i drugima želi dobro, prilike ce se početi menjati. Ako to shvatanje ne bude opšte, promene na bolje nece biti. Niti pojedinačnih velikih uspeha.

E-MAGAZIN – Jun, 2003. godine
Piše : Dušan Korunoški, Dejan Nikolić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>