BORIS VUKOBRAT – LIČNO

Od kada je, pre dvanaest godina, sa ljudima koji su delili njegova uverenja da je moguĆe zaustaviti rat na prostorima bivše Jugoslavije a zatim kroz ekonomsku saradnju obnoviti poverenje i saradnju medju narodima, osnovao Fondaciju za mir i rešavanje kriza, Boris Vukobrat se navikao da je idealista, sanjar, utopista. Sada, kada su te njegove ideje, bar deklarativno, postale ono za šta se zalažu manje više svi političari na ovim prostorima, ovaj biznismen srpskog porekla u tome ne vidi nikakvu satisfakciju.

- Mnogo toga se promenilo od 1992. godine do danas. Oni koji su bili najglasniji u kritici nas kao sanjalica, utopista, ljudi koji su daleko od realnosti, nisu priznali da su pogrešili, ni u Beogradu, ni u Zagrebu, a njihova politika bi sada trebalo da bude to što smo mi zagovarali kao civilizacijske vrednosti. Svi se danas zaklinju u neophodnost komunikacije, propagiraju, bar deklarativno, da možete da se ne voilite ali da nema zajedničkog života bez komunikacije: ekonomske, kulturne i svake druge. U formalnom smislu svi se slažu, ali, pitanje je šta zaista rade kako bi ta opredeljenja postala stvarnost. To za nas nije nikakva satisfakcija jer, na žalost, rat nismo uspeli da zaustavimo, nismo spasli nepotrebno izgubljene živote, nismo zaustavili kolone izbeglih i rasejanih, niti zaustavili odlazak mladog, obrazovanog sveta iz zemalja sa ovog prostora u svet. Uvek smo govorili ono u šta smo bili uvereni i imali smo iste stavove i 1992, 1993, kao što smo imali i 2002, 2003, kao što imamo i danas. Mi smo civilizacijske vrednosti, oko kojih se okupilo mnogo uglednih naučnika, političara, javnih radnika, književnika, novinara, zastupali te davne 1992. godine i zastupacemo ih i nadalje, objašnjava Boris Vukobrat.

Hleba i igara

Mnogi se brane time da danas u Srbiji ne postoji biračko telo spremno da podrži reforme?

Ne treba kriviti biračko telo. I ovde se medijski manipuliše gradjanima. Ako stavite akcenat na priču o “hleba i igrama”, ako ga odvlačite od suštinskih problema, od rada, zašto vas onda čudi što kada govore o spremnosti da se de facto dobrog dela slobode odreknu ako im neko drugi garantuje sigurnost. Ovde gradjani i dalje suviše naginju liniji manjeg otpora, pa time i neradu, pod uslovom da mu država obezbedi osnovnu sigurnost, životni minimum i ako eventualno može, i malo više. Time onaj kome je namera da manipuliše nesmetano dobija mogucnost da to uradi. I to se na ovim prostorima upravo i dešava.

Osluškujuci glasove razuma od samog početka rada Fondacije bili ste nekoliko koraka ispred drugih, zbog čega verovatno i vaši projekti nisu nailazili na preterano razumevanje. Posebno je to bilo uočljivo sa prvim projektom “Predlozi za novu zajednicu republika bivše Jugoslavije” sačinjenu u prolece 1992. godine?

Čovek može samo da žali, ali na nesrecu, ne može ništa da popravi. Nismo mi slučajno kod osnivanja naše Fondacije u prvi plan stavili reč mir. Logično je bilo da dobijemo naziv Fondacija za rešavanje kriza i mir, jer je mir finalitet akcije rešavanja krize. Mislili smo da time što u prvi plan stavljamo reč mir pokazujemo najbolje da želimo da se kriza koja je bila evidentna mora rešavati mirnim putem, a ne ratom. Pokazalo se da smo bili u pravu, ali da li je to za nas satisfakcija ? Sigurno ne. Bili bi smo prezadovoljni da je to shvaceno pre nego što je nestalo 200 hiljada ljudi, pre nego što je iseljeno na milione ljudi, pre nego što nas je mladost napustila i otišla da radi neadekvatne poslove u odnosu na ono za šta su se školovali.

Mnogi su skloni da fokus svoje kritike na taj period izmeste isključivo na polje traženja « najveceg krivca « . Vi i tu imate drugačiji pristup  ?

Tokom 1992, 1993. i 1994. godine, na okruglim stolovima dva puta u Beogradu, a potom na Ohridu, Subotici i Cetinju, nudili smo jasvnosti na prostoru bivše Jugoslavije da izlaz iz situacije u kojoj se SFRJ našla potraži u principima regionalizacije i integracije, odnosno na načelima demokratije, pravne države, zaštite etničkih grupa, zabrani svih oblika diskriminacije, decentralizaciji, ličnim slobodama, nepovredivosti granica, integracijama u Evropu, tržišnoj privredi. To je ostalo bez veceg odjeka. Zato ne može samo da se kaže da je problem nastao sa Slobodanom Miloševicem. On ga je nasledio i produbio i umesto da reši situaciju, on je krenuo u suprotnom pravcu i stvorio kriminalnu državu. Produbljivanje te krize je dovelo do toga da osnovni kriteriji i vrednosti budu izmenjeni. Materijalna šteta je učinila svoje. Tražiti najveceg krivca je zato suviše pojednostavljeno gledanje na činjenicu da nije bilo spremnosti da se traga za mirnim, razumnim rešenjem teških pitanja koja su pritiskala narode Jugoslavije.

Vec 1995. godine ideja o obnavljanju zajednice nekadašnjih republika bivše Jugoslavije ustupila je primat ekonomskim temama. Ponudili ste projekat « Ekonomska buducnost Balkana i jugoistočne Evrope ». Otkuda takav zaokret  ?

Upravo je to dokaz da mi nismo menjali naša opredeljenja a prvi vid komunikacije videli smo na ekonomskom planu, jer smo prethodnih 50 godina imali zajedničku državu, zajednički ekonomski sistem, zajedničku valutu i zajednički zastoj u razvoju. Bilo je logično da jedni sa drugima saradjujemo. I svakim danom nam je to potrebno sve više i viče. Naše zalaganje za institucionalnim promenama, privatizacijom, stabilnim pravnim poretkom, slobodnim tržištem i liberalizacijom, naišlo je na povoljan odjek i medju predstavnicima Evrope koji su učestvovali na okruglom stolu u Parizu koji su tada istakli da bi jedina realna i razumna alternativa, koja bi omogucila da se prevazidju i zaostalost i nestabilnost koja je u regionu izazvana neekonomskim činiocima, bila priključenje Evropi svih zemalja sa prostora bivše Jugoslavije, a da je preduslov za to baš insistiranje na onome na šta smo mi ukazali u projektu.

Politika je najteži posao

Domaci ekonomisti ne kriju da ne bi rado prihvatili mesta u izvršnoj vlasti jer ne vide kako bi sproveli u život ono zašta se kao eksperti zalažu. Kako vi procenjujete da ce sugestije koje dajete o tome kako dalje u reformama zaista zaživeti?

Politika je najteži posao na svetu, kada se radi na odgovoran način. A ja primecujem da ogroman broj ljudi kod nas neodgovorno pristupa tom poslu. Treba staviti ljude na ona mesta na kojima oni mogu najviše da daju, bez obzira na stranačku pripadnost. Kakav ce pristup biti onome što mi nudimo, teško mi je da kažem. Verovatno, kao i u svemu onome što smo do sada nudili.

Kakva je danas saradnja u regionu?

Iako su isti imperativi ostali, iako se pokazalo da smo upuceni jedni na druge, daleko je to od onoga što bi trebalo da se uradi. Čak i kada bi bili rešeni svi problemi teoretskog, administrativnog, monetarnog i poreskog karaktera koji danas postoje, recimo, u privredi Srbije, pitanje je šta ova zemlja može da izveze. U osnovi ovog problema, po mom mišljenju, stoji nerad, a niko se ne usudjuje da gradjanima kaže da je krajnje vreme da se počne sa radom. Umesto toga, narod se stalno uljuljkuje u lažnom uverenju da je država ta koja treba da reši sve njegove probleme, socijalne, zdravstvene i ostale. Sve dok oni koji odlučuju u ovim sredinama ne shvate da je apsolutni prioritet u ekonomskim zakonima koji stimulišu rad i proizvodnju, ni saradnja sa tim zemljama ne može da postoji. Sastao sam se 2001. godine u Beogradu sa onima koji su svom narodu obecali da ce se pobrinuti za njegov boljitak. Smatrao sam da mogu da budem koristan sa svojim iskustvom na ekonomskom planu. Od njih sam samo tražio da u svom političkom delovanju daju apsolutni prioritet ekonomskim projektima, da se na prvo mesto stavi glasanje o reformskim zakonima koji ce pokrenuti proizvodnju i ekonomiju a na drugo mesto svi ostali politički problemi, problemi sistema, koji se mogu rešavati usput. Svi su me saslušali, a malo ko je reagovao.

Kako procenjujete danas situaciju na političkoj sceni Srbije ?

Sve ovo što se desava, u najkracem, nije dobro. Činjenica da se nekoliko puta bira predsednik a da ga i dan danas nema, govori sama za sebe. To što je dva meseca potrebno da bi bila formirana vlada isto tako ne valja. Stalno se govori o nekim kreditima, zaduživanjima, donacijama, pomoci. Malo je verovatno da se Miloševiceva stranka može složiti sa tim da je saradnja sa Haškim sudom neophodna iz prostog razloga što se šef te stranke nalazi u Hagu i ne priznaje legitimnost tog suda koji mu sudi. Kako ce onda njegova partija da bude saglasna sa onim što traži Hag ? Ima ih koji tvrde da je to sasvim druga partija od one iz Miloševicevog vremena, ali je veoma malo verovatno da je to moguce. I to ce se veoma brzo videti kada bude postavljeno pitanje saradnje sa Hagom novoj vladi.

Razgovor o regionalnom povezivanju otvorio je pitanje unutrašnje regionalizacije i decentralizacije balkanskih država. Svaka priča o regionalizaciji, medjutim, nepopulara je u Srbiji, jer po pravilu asocira na separatizam. Vaše gledanje je potpuno drugačije. Da li je regionalizacije buducnost Srbije i kada ce to biti shvaceno ?

U ovom trenutku šanse za to su nikakve. Ona regionalizacija o kojoj smo mi govorili je regionalizacija razuma, i ekonomski i interesno. U bazičnom projektu Fondacije regioni su bili zamišljeni kao osnovne jedinice država koje formiraju novu zajednicu. Po modelu moderne, demokratske samouprave, bilo je predloženo da regioni budu okvir i područje ostvarivanja svih interesa i potreba ljudi koje oni sami, sopstvenom inicijativom i sredstvima, mogu da zadovolje, a da po principu subsidijarnosti na više državne instance prenesu pravo odlučivanja o pitanjima koja su zajednička za celu državnu zajednicu ili za koja region nema dovoljno snage da ih sam rešava. Veoma je bilo bitno što smo mi predlagali da svaki region nastaje na osnovu koncenzusa gradjana koji u njemu žive i da svaki region ima svoj ustav koji bi uredjivao unutrašnju organizaciju i nadležnost pojedinih organa, svoju vladu, parlament, sudstvo. Poreska politika bila bi u rukama regiona, a samo deo bi odlazio za finansiranje na nivou državne zajednice.
Ova regionalizacija o kojoj se danas govori nije ništa drugo do izarz nezadovoljstva. Pogledajte šta se dešava u Vojvodini. Nju svojata kako kome treba, a prevashodno bi trebalo da se o njoj izjasni svaki njen stanovnik. Gradjaninu Vojvodine treba ponuditi jasan plan iz koga ce videti šta je to što dobija regionalizacijom. Sasvim sigurno da je gradjanin taj koji zna koji su njegovi prioriteti. Ono što se dogadja u Evropi pokazuje samo da smo mi smisao regiona dobro definisali. Nažalost, umesto ujedinjavanja, na ovim prostorima imate rasparčavanje zemlje kao što je, recimo, Tudjman uradio praveci pedeset i nekoliko županija, da bi na taj način obezbedio da ni jedna od celina nije mogla ništa sama da napravi, nego je uvek bila upucena na centar. A to je dovelo do toga da su se iscrpljivali ekonomski potencijali svake regije, pa je onda centar odlučivao o prioritetima, a oni su bili više politički nego ekonomski ili socijalni. Naš pristup regionalizaciji je bio potpuno suprotan tome. Regionalizacija ima smisla kad se tome prilazi racionalno, a sada se svemu prilazi nacionalno, emotivno, kroz političke kalkulacije, manipulativno. Prema tome, danas razgovarati o regionalizaciji onog tipa kakvu smo mi predlagali je besmisleno, jer klima nije pogodna.

Šta mislite o stvaranju novog ministarstva za dijasporu i o davanju prava glasa dijaspori?

Pravo je pitanje zašto su oni koji formiraju vladu insistirali na tome. Drugo, kada govore o dijaspori, na koju dijasporu misle. Dijaspore ima najmanje četiri – ona koja se formirala izmedju dva svetska rata, ona koja je tipično politička proistekla iz gradjanskog rata od 1941 – 1945 godine, treca je ekonomska koju čine oni koji posle ekonomske reforme 1965. godine nisu mogli da nadju posao i imate poslednji talas dijaspore, mlade ljude koji su napustili ove prostore. Po kvalitetu, te četiri dijaspore nemaju ništa zajedničko osim da su svi, sem ove najnovije dijaspore, van zemlje bar 30 ako ne i duplo više godina. Dakle, odvojeni su od problema svoje vlastite zemlje i ne mogu da razmišljaju o njima isto kao oni koji su ostali u zemlji. Kako cu ja koji sam 30 godina van zemlje znati bolje od vas koji su prioriteti u ovom trenutku bitni i kako ja mogu da glasam o vašim prioritetima a da ne placam ni porez ovde, dakle da mojim novcem niko u zemlji ne raspolaže. Kakva je logika da moj glas ima istu težinu sa nekim ko ovde placa porez, ko izdvaja za zdravstvo, školstvo ?

Do sada ste, kažete, predvidjali, sugerisali, pomagali, predlagali. Od sada cete da kritikujete i pokazujete put onima na kojima je da donose odluke. Da li je projekat “Reforme – kako dalje?” dokaz da ste promenili taktiku?

Upravo tako. Od osnivanje Fondacije do danas ne samo da su potvrdjeni stavovi koje smo zastupali o neminovnosti zajedničkog nastupa, saradnje i kooperacije, nego je u isto vreme to naše zalaganje dovedeno do kraja i na makro i na mikro ekonomskom planu, a praksa je svakodnevno potvrdjivala valjanost tih stavova. Bez obzira što ima razlika u pristupu, svi se i danas slažu sa glavnim pravcima reformi koje je u svojoj studiji predložio Vladimir Gligorov. Pokazalo se da možete da upotrebite blaži ili oštriji izraz, ali ekonomske činjenice su jako tvrdoglave. Potrebno je samo biti objektivan, a da bi to bili, morate da budete informisani, da pratite stvari, da ih analizirate, što mi i radimo non-stop. Nažalost, čovek u ovakvim uslovima jednostavno nije dovoljno pametan, ne zna šta da kaže osim da konačno treba da počne da se radi, ali to je toliko nepopularno da vi nikome sa takvom idejom niste potrebni. Sreca, pa mi nismo ljudi koji se nude, mi smo ljudi koji nude rešenja, pa nam je potpuno svejedno da li cemo biti popularni ili ne. Za nas niko ne glasa i u tome je naša velika prednost.

Kakva je po Vama perspektiva Srbije ?

Ne može se desiti da jedan narod nema perspektivu. Svi prolaze kroz manje ili više teške periode. Ovo je jedan od vrlo teških momenata za sve nas. Nažalost, plašim se da još nismo dodirnuli dno. Dok se ne nadje neko ko ce sa mnogo hrabrosti otvoreno reci gradjanima kakva je situacija, a bojim se da je jako malo ljudi svesno pravog stanja i u ekonomiji i u socijali i u politici, bojim se da ce se teško iz ove situacije izaci. Uveren sam da bi narod bio spreman da stegne još koju rupu na kaišu, kada bi oni koji mu obecavaju rešenja snosili sankcije za to ako ta obecanja ne ispune. Srbiji treba političke hrabrosti, a nje nema, jer se svaki dan manipuliše nekim novim izborima. To znači da ce onaj ko očekuje da dobije glasove da nastavi da se udvara biračkom telu. I evo nas u začaranom krugu, u kome je svakako iluzorno očekivati da stranci investiraju u zemlju.

Projekti « Kako do promena », « Partnerstvo za demokratske promene  » i « Strategija promena » Vaš su doprinos onome što je dovelo do promene vlasti 5. oktobra 2000. godine. Tada ste kao svoje partnere videli neke stranke opozicije i sindikat “Nezavisnost”. Imate li danas svoje politicke favorite u Srbiji?

Nemamo političke favorite. Nismo ih imali ni pre 2000. godine. Mi imamo naše civilizacijske vrednosti u koje verujemo i sve stranke koje zastupaju te vrednosti su naši favoriti. Nemamo razloga da budemo više ili manje za nekoga. Mi smo u funkciji onoga što oni rade, a u prednosti smo, možemo da kažemo istinu, jer ne trčimo za popularnošću kao oni.

DANAS – 24, Marta 2004. godine
Piše : Tanja Stevanović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>