Boris Vukobrat Biography (Serbo-Croatian)

Boris Vukobrat rođen je 5. marta 1940. godine u Zagrebu.

Diplomirao je na beogradskom Fakultetu za spoljnu trgovinu. Radio je kao novinar u časopisu Ekonomska politika, odakle je otpušten zbog političke nepodobnosti. Krajem 1965. godine sa suprugom odlazi u Pariz. Tamo živi veoma skromno, radi kao radnik u Renou (Renault) i istovremeno studira francuski jezik i kulturu na Univerzitetu Sorbona (Sorbonne), kao i ekonomiju na Visokoj politehničkoj školi za spoljnu trgovinu u Parizu. Po završetku školovanja zapošljava se u Kopešimu (Copechim) gde vremenom dolazi na čelo firme koja postaje jedna od vodećih svetskih kompanija u međunarodnoj trgovini petrohemijskim proizvodima.

U poslovanju posebnu pažnju posvećuje trgovačkim odnosima bivšeg SSSR-a i ostalih istočnoevropskih zemalja s Francuskom i drugim zemljama zapadne Evrope. Za zasluge u unapređenju ekonomskih odnosa Rusije i Francuske, 1983. godine dobija Orden Chevalier de la Légion d’honneur i postaje najmlađi stranac – nosilac najveće francuske nagrade za mirnodopske zasluge. Proglašen je dobrotvorom Francuske akademije (l’Academie française), što je čast koja se retkima ukazuje, bez obzira na visinu donacije. Zajedno sa Butros Butros-Galijem (Boutros Boutros-Ghali), Đovani Anjelijem (Giovanni Agnelli) i Francuskom akademijom postaje jedan od suosnivača Frankofonskog univerziteta, Univerziteta Senghor (Université Senghor) u Aleksandriji, 1990. godine. Drugi put, godine 1993, dodeljeno mu je Visoko priznanje Officier de la Légion d’honneur iz ličnog fonda predsednika Miterana za mirovna zalaganja u sklopu delovanja Fondacije.

Kako su rasle njegove lične mogućnosti, Boris Vukobrat ulaže u svoju domovinu i osniva predstavništva Kopešima (Copechim) u svim glavnim gradovima republika bivše Jugoslavije. Podiže farmu cveća po najvišim svetskim standardima u Konavlima, dokazujući tako da je i u Jugoslaviji moguće poslovati i proizvoditi na najvišem svetskom nivou ukoliko se primenjuju moderna ekonomska i proizvodna načela. Farma je u potpunosti uništena u ratnim razaranjima u okolini Dubrovnika 1991. godine.

Kad je počeo rat u bivšoj Jugoslaviji, Vukobrat je odlučio da učini sve što može da ga zaustavi. Osmislio je koncept nove zajednice bivših jugoslovenskih republika koja bi se zasnivala na načelima regionalizacije i integracije. Projekat je poslao stotinama stručnjaka – politikolozima, ekonomistima, sociolozima, pravnicima, piscima i novinarima – s molbom da ga osnaže svojim idejama. Na osnovu tih predloga i zaključaka s okruglog stola održanog u Beogradu, kojem je prisustvovalo 40-tak stručnjaka različitih profila, u septembru 1992. godine sačinio je i objavio Predloge za novu zajednicu bivših jugoslovenskih republika. Ti Predlozi osmišljeni su u okviru Fondacije za mir i rešavanje kriza, koja je u međuvremenu osnovana u švajcarskom gradu Cugu, kako bi proučavala situaciju u istočnoevropskim zemljama i predlagala rešenja problema nastalih u prelazu iz totalitarizma u demokratiju kao i iz kolektivizma u tržišnu ekonomiju. Projekat je privukao veliku pažnju međunarodne zajednice. Bivši sovjetski predsednik, Mihael Gorbačov, zamolio je Borisa Vukobrata da na temelju tih načela sastavi predlog rešenja krize u bivšem SSSR-u. Fondacija za mir i rešavanje kriza to je i učinila, angažujući grupu najistaknutijih ruskih stručnjaka različitih političkih orijentacija. Predlozi su objedinjeni u knjizi Predlozi za Rusiju i Zajednicu nezavisnih država.

Na molbu organizatora Konferencije o bivšoj Jugoslaviji u Ženevi, Fondacija je u oktobru 1992. godine načinila predlog rešenja krize u Bosni i Hercegovini. Sva načela projekta sadržana su u nacrtu tzv. Ahtisarijevog plana, tj. predloga za uređenje Bosne i Hercegovine unutar okvira Vens-Ovenovog plana. Međutim, ideja regionalizacije u Vens-Ovenovom planu, koja se temeljila na etničkoj podeli, bitno je odstupala od Vukobratove ideje, pa je taj plan propao. Boris Vukobrat nastojao je da upozna svetske državnike sa svojim projektom i uveri ih da odustanu od načela etničke podele i održe jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu, što je neophodno za trajan i pravedan mir u bivšoj Jugoslaviji. Redovno se susretao sa međunarodnim posrednicima i najvišim funkcionerima u Kremlju, Jelisejskoj palati, Beloj kući, Palati naroda, sedištu EU u Briselu.

Na inicijativu grupe bivših zapadnih lidera, predsednika Forda i Destena (d′Estaing) kao i premijera Kalahana (Callahan) i Šmita (Schmidt), Vukobrat je 1993. godine načinio mirovni plan za Bosnu i Hercegovinu u kojem se zalagao, između ostalog, za strogi nadzor cele granice Bosne i Hercegovine, kako bi se Beograd i Zagreb sprečili u naoružavanju sukobljenih strana, za proširenje mandata snaga UN, kako bi delotvornije štitili civilno stanovništvo, za napuštanje ideje etničke podele Bosne i Hercegovine, za trenutno i bezuslovno međusobno priznanje svih bivših jugoslavenskih republika uz mogućnost promene granica isključivo na temelju međusobnog dogovora.

Smatrajući međunarodnu zajednicu u velikoj meri odgovornom za produžavanje rata u Bosni, od sredine 1993. godine Vukobrat uporno ukazuje na neophodnost da vodeće svetske sile jedinstvenim stavom i zajednički dogovorenom akcijom spreče nastavak rata. Predlaže da Moskva i Pariz utiču na Srbe, Vašington na Muslimane, Bon i Vatikan na Hrvate, a London na sve strane u sukobu da prihvate određeno mirovno rešenje. Od početka 1994. godine uputio je vođama tih država preko 70 Pisama predsednika upozoravajući da velika odgovornost za produžavanje rata u Bosni leži u njihovom oklevanju da zajedno nastupe, apelujući da pokrenu akciju koja bi dovela do završetka rata. Ideje iznete u pismima ubrzo su i službeno pozdravljene u Jelisejskoj palati, Kremlju i Beloj kući, dok je uspostavljanje Kontakt grupe bio rezultat godinu dana dugih zalaganja Borisa Vukobrata. Ideje koje je promovisao Vukobrat i Fondacija ubrzo su prihvaćene s odobravanjem i na prostorima bivše Jugoslavije. Održano je sedam okruglih stolova (dva u Beogradu i jedan na Ohridu, Cetinju, Subotici, Banja Luci i Parizu) gde je oko 300 najistaknutijih stručnjaka raspravljalo o različitim aspektima projekta.

Svestan uticaja informacijskog embarga na nastavak rata i stvaranje neprijateljstva, u junu 1993. godine Fondacija pokreće radio emisiju Doba razuma koju su prenosile nezavisne radio stanice u celoj našoj regiji, kao i strane radio stanice koje emituju program na srpskom jeziku. Izabrani prilozi iz emisije objedinjeni su u knjizi pod istoimenim nazivom koja je po oceni kritičara, do tada, bila najbolje svedočanstvo o besmislenosti rata.

Iz mnoštva do sada sprovedenih akcija izdvaja se izuzetan humanitaran i mirotvoran poduhvat. Naime, Fondacija Borisa Vukobrata organizovala je novembra meseca 1993. godine u Parizu rukometnu utakmicu između reprezentacije Francuske i grupe igrača iz svih zemalja bivše Jugoslavije koji igraju u Francuskoj. Sav prihod od utakmice i direktnog radio prenosa upotrebljen je u humanitarne svrhe. Kako je vreme prolazilo, Boris Vukobrat je kroz brojne intervjue uspeo da objasni javnosti svoju viziju i njenu održivost, tako da je svaki pokušaj manipulacije bio sve manje moguć, posebno zato što su vodeći svetski mediji, kao što su CNN, Le Monde, Le Figaro, International Herald Tribune, pridavali dostojnu pažnju aktivnostima i idejama Borisa Vukobrata, što je i potvrđeno stotinama novinskih stranica.

Boris Vukobrat je saosnivač i počasni predsednik Asocijacije nevladinih organizacija jugoistočne Evrope – CIVIS. Asocijaciju CIVIS osnovali su predstavnici nevladinih organizacija iz Srbije i jugoistočne Evrope 4. juna 2007. godine. S obzirom na činjenicu da nije postojalo zajedničko telo ili organizacija koja bi zastupala interese i položaj nevladinih organizacija iz jugoistočne Evrope, Asocijacija CIVIS dobila je, ubrzo po osnivanju, status člana Konferencije međunarodnih nevladinih organizacija Saveta Evrope. CIVIS je aktivan u oblastima međureligijskog dijaloga, promovisanja ljudskih prava i vrednosti civilnog društva, kao i ubrzanja evropske integracije zapadnog Balkana.